Koliko
god da su dani u staroj školi bili različiti i vedri, toliko su
u ovoj, u Minhenu, jednolični. I pre i u toku nastave sve je nekako
sivo. I zgrade i nebo, odnosno komadi neba, koji se mogu videti
između krovova visokih zgrada.
Prvih dana je, posle škole, odmah odlazio kući, a u poslednje
vreme, više od po dva sata, šeta obližnjim ulicama i parkom, jedinom
mestu, u delu grada u kojem stanuje, koje mu se dopada. Uglavnom
sedi na klupi, ispod velikog belog bora i posmatra ptice , koje
ga podsećaju na rodni kraj. Voli da hrani golubove, a od njihovog
gugutanja i mahanja krila ne čuje zvukove koji dopiru sa svih
strana, od ljudi, automobila, mnogobrojnih fabrika.
Većina nastavnika se u školi, prema učenicima, ponaša kao prema
nekome ko je privremeno u njihovoj sredini i od kojih se očekuje
da je što pre zaborave i napuste. Predavanja su svedena na čitanje
lekcija. Ne trude se mnogo da im objasne, opišu ili prepričaju
ono što čuju na času. I kada ih ispituju, nastavnici se slično
ponašaju. Ako znaš dobro je, a ako ne znaš opet je dobro. Skoro
svi učenici su prihvatili ovakav način nastave. I oni kao da odrađuju
svoje radno vreme.
U njegovoj staroj školi nije bilo tako. Kada bi se održavao čas
istorije, slučajni prolaznik pored škole, pomislio bi da se u
učionici stvarno nalaze srpske i turske trupe, koje su se, pre
pola sata sukobile na Marici ili Kosovu polju.
Posle nekoliko časova matematike svima je bilo jasno da nastavnik
ne voli Borivoja, najviše zbog toga što je objašnjavao kompjutersko
učenje u rešavanju matematičkih problema, a pri tome je nesmotreno
vređao sve učenike koji dolaze iz slabije razvijenih zemalja,
gde nije moguće u svakoj školi ili učionici imati kompjuter.
-Ovi uređaju vam pomažu da brže i preciznije rešavate matematičke
zadatke... Dakle, vama govorim, koji dolazite iz evropske provincije,
da shvatite i počnete da koristite sve ove blagodeti.
-Da, ali programe prave pojedinci, a svi drugi ukucavaju samo
određene vrednosti i dobijaju rezultate, a da im pri tome nije
jasna ni jedna formula ili postupak.
-A kako kod vas računaju matematičke probleme? Pomoću štapa i
kanapa? Borivoje Svetličić, ako se ne varam?
-Ne umanjujem ja vrednosti kompjutera, ali uporedo mora da se
radi i na normalan način, mi kažemo pešački način rešavanja zadataka.
-Ti si to sam izmislio?
-Ne, tako nam je govorio nastavnik matematike Luka. Ljudi ne bi
uspeli da naprave kompjutere i mnoge druge savremene uređaje,
bez osnovnog načina postavljanja i rešavanja matematičkih, fizičkih,
ili hemijskih problema. Nije prvo nastao kompjuter. Mi bi na času
matematike prvo...
-Dovoljno smo čuli. Ne verujem da nas ovde interesuju razmišljanja
jednog lokalnog nastavnika matematike.
-Nastavnik Luka je bio prvi na matematičkoj olimpijadi, pre dvadeset
godina u Italiji.
-Možda si kod tog nastavnika po nešto i naučio iz matematike,
ali o disciplini nisi naučio ništa. Ako sam rekao da nas ne interesuje
njegov metod rada, to znači da ti više ne možeš o tome da govoriš.
-Jasno. – Reče Borivoje i povijene glave sede u svoju klupu.
