-Što
si sine pobegao od oca i majke? – U Vidinim očima se primećuje
strah i uznemirenost, ali ne i ljutnja.
-Nisam mogao tamo više da izdržim. Mama i tata po ceo dan rade.
Ni vikendom nismo zajedno. U školi je kao da si na vojnoj obuci.
Niko ni sa kim ne razgovara, a ne da se druži. Pokušao sam da
ih nagovorim da se vratimo, a oni kažu da ne mogu zbog posla i
novca... Deda, da li me razumeš?
-Da. –Janko ga zagrli.
-Hoćeš li da odemo do pošte da ih pozoveš i da im kažeš da sam
stigao kući?
-Idemo odmah... Šta je baba? Daj da se obujem.
-Prvo da jede, pogledaj na šta liči.
-Pusti sada jelo. – Ljutito joj odgovori Janko.
-Deda, objasni tati i mami da sam se vratio ne zato što ih ne
volim, nego zato što nisam mogao da izdržim onakav način života.
-Ne brini. Nije mnogo pametno što si se odlučio na takav korak,
da sam, bez dokumenata, doputuješ iz Minhena. Zamisli da su te
uhvatili. Novine bi pisale o Svetličićima, kao o tvom pradedi
i imenjaku, kada je zarobio Austrijance u Prvom svetskom ratu...
Mogao si da budeš strpljiviji prema ocu i majci.. Znaš koliko
se muče. Ali sad šta je tu je.
Borivoje nervozno klati nogama, dok sedi na ogradi stepeništa,
pored ulaznih vrata pošte. Janko već više od deset minuta razgovara
sa sinom i sve vreme udara rukom o postolje na kojem stoji telefon.
Nekoliko minuta kasnije, izašao je crven u licu.
-Šta je bilo deda?
-Ništa... Njih dvoje su sinoć stigli i pročitali pismo, koje si
im ostavio. Čekali su do jutros da se javiš, a onda su otišli
u policiju i prijavili tvoj nestanak. Sada treba da idu opet i
da im kažu da je reč o nesporazumu, ali ne znaju kako da opravdaju
tvoj lažni nestanak, bez tebe. A inače, Stevan je ljut kao ris.
Majka ti samo plače... Izigrao si njihovo poverenje.
-Znam. Mogu da ih razumem... Kada bi i oni mene mogli da shvate.
-Smiri se. Neka malo razmisle... Mi ovde imamo preča posla. Moraš
da se odlučiš.
-Kako to misliš?
-Tvoj posao je da ideš u školu. Dakle, ili se vraćaš u Minhen,
ili...
-Kakav Minhen. Tamo se ne vraćam ni za živu glavu, kako kaže šumar
Mihajlo. Opet bi pobegao nazad.
-Dobro... Hajdemo do škole, kod nastavnika Miluna, da vidimo da
li možemo ponovo da te upišemo u školu. Sve nas je iznenadio tvoj
dolazak i sve se nekako brzo dešava. Sam Bog zna da li je sve
ovo ispravno što radimo. Nije dobro kada se nešto lomi preko kolena...
Ali dok ne prelomiš ono se ništa i ne događa.
Kroz maglu se naziru zidovi škole i upaljena svetla u učionicama.
Ovako u magli, liči na svemirski brod, koji se za trenutak spustio
pored Gvozdenove livade. U tom trenutku se začu, njemu tako poznat
i drag zvuk, školskog zvona. Kraj trećeg časa. Nešto ga opet pritiska
u grudima, kao magla koja pritiska brda i kuće.
-Hajde. – Pozva ga deda. – Što si zastao? Ovo si želeo. Nije valjda
da si se uplašio.
-Ne nisam. Dva meseca čekam ovaj trenutak.
Dok prolazi ispod prozora učionice, prema ulaznim vratima, čuje
škripu stolica, po podu i Ivanov glas.
