Više
od polovine učenika iz Borivojevog odeljenja je iz bivših jugoslovenskih
republika. Samo se oni sada zovu Srbi, Muslimani, Hrvati, Makedonci.
Ostala deca su iz Indije, Maroka, dve devojčice su iz Gane, a
i ma i nekoliko dečaka i devojčica iz Turske. Slično je i u ostalim
odeljenjima.
Seo je u treću klupu do prozora. Na tom mestu je sedeo i u svojoj
školi. Ova učionica je mnogo veća i svetli ja od dosadašnje. Tu
je velika zelena tabla, glatke površine, a ne kao ona do sada,
po kojoj si morao dobro da pritisneš kredom. Na zidovima ove učionice
nalazi se karta sveta, Evrope, Nemačke i nekoliko slika ljudi,
ne iz ovog vremena, Borivoju nepoznati. U njegovoj dosadašnjoj
školi na zidovima ima zanimljivih saksija u kojima uspeva cveće,
a izmedju njih su slike Vuka Karadžića, Njegoša, Branka Radičevića.
Pod ove učionice je prelakiran, a tamo je pod premazan prerađenim
mašinskim uljem, tako da posle premazivanja deca po nekoliko dana
ne idu u školu, dok jak miris malo ne izvetri. Kako su se samo
svi radovali, kada Ivanin tata iz fabrike, donese ulje. Ovde se
plafon od beline i ne vidi na kojoj je visini, a u njegovoj školi
vide se drvene grede, koje su postavljene pre više od trideset
godina, kada je škola poslednji put renovirana.
Razredni starešina mu je Karl Hicfild. Crn, sa dugim brkovima,
Borivoju nikako ne odaje utisak da je Nemac.
-Ovo je početak nove školske godine. Od vas zahtevam disciplinu.
Nema zakašnjavanja, niti pričanja za vreme nastave. Ko mi se od
nastavnika požali na vaše ponašanje, kazne su visoke, od ukora
do isključenja iz škole. Statut škole predviđa i novčanu kaznu
za vaše roditelje. Nemačka država izlazi u susret vama i vašim
roditeljima i za uzvrat od vas očekuje disciplinu i poštovanje
nemačkih zakona. Ako hoćete da učite neke od predmeta iz vaše
zemlje, mogu samo da vam dam podatke o tome gde se nalaze posebne
škole na vašim maternjim jezicima. Dobili ste program za ovu školsku
godinu. Već bi mogli da razmišljate koje će te zanimanje da odaberete.
Kako stoje stvari, za većinu vas, utešno je to što će te u školu
da idete još pet ili šest godina. To i nije tako mnogo. Nemačkoj
su oduvek bili potrebni dobri radnici... Ti si nov?... Ti iz treće
klupe do prozora.
-Zovem se Borivoje Svetličić. – Dok je ustajao i izgovarao svoje
ime, polako se osvrnuo oko sebe, kako bi bio siguran da je nastavnik
njega prozvao.
-Do sada si školu učio u Srbiji, Jugoslaviji?
-Da.
-Da li si pregledao školski program za ovu godinu?
-Jesam. Većinu lekcija iz matematike radio sam prišle i pretprošle
godine, kao i iz biologije. Istorija i geografija su mi nepoznati,
a nemački jezik solidno govorim, ali ga slabo pišem.
-Tačno je to što za vas svi kažu, da se vi pravite malo više pametni
nego što stvarno jeste. Ono što se uči u sedmom razredu iz matematike,
vi učite u petom, a ništa niste učili o nemačkoj istoriji i geografiji.
-Zašto da učimo nemačku istoriju i geografiju, kada imamo svoju.
I vi ovde ne učite srpsku istoriju.
-Tišina! Od sada ćeš odgovarati samo kada te ja prozovem. Neću
dozvoliti nikakve rasprave.
-Vi ste me pitali, a ja sam vam odgovorio.
-Ovo ti je poslednja usmena opomena. Nije mnogo pametno da prvog
dana u školi zaratiš sa nastavnikom.
Ovakav odnos između učenika i nastavnika za Borivoja je neuobičajen.
U prvom trenutku je pomislio da nije dobro razumeo nastavnika,
koji govori dosta brzo, tako da nema vremena da pojedinačno prevodi
svaku reč sa nemačkog na srpski jezik. Dok je nastavnik Hicvild
objašnjavao pravila ponašanja, sadržana u dvanaest tačaka, pre,
u toku i posle nastave, koja po pravilu počinju rečima "zabranjuje
se", a završavaju se "kazniće se" Borivoje ispod
oka posmatra ostale učenike. Tamo, gde u njegovoj učionici, u
prvoj klupi srednjeg reda, sede Dejan i Ivana, ovde sede dve devojčice
iz Indije. Iza njih, gde bi trebalo da budu Maja i Vesna, sede
dve devojčice, koje pričaju na srpskom jeziku. Ispred njega, gde
je uvek sedela Nevena, sedi oniži crni dečak, očigledno rodom
iz Turske.
Čini mu se da su svi u njegovom doskorašnjem odeljenju ličili
jedni na druge. Stasom, ponašanjem za vreme časa, načinom na koji
šutiraju loptu, ili kako devojčice pomažu doktorki Veri. Ovde
su neka deca crna, ima i plavih, treća su opet visoka, a po neko
ima okruglo lice ili širok nos. I oni koji su ličili jedni na
druge, kada su došli ovde, postali su drugačiji. U svom odeljenju
ne samo da je dobro poznavao sve učenike, nego je poznavao i njihove
roditelje, braću, sestre, dede, babe. Koliko je samo puta ručao
kod Dejana i koliko su se samo puta najeli kolača koje sprema
Majina majka.
