Na
Brezovcu nije primetio Nevenino stado. Verovatno joj je otac oterao
ovce u šumu, a ona je ostala kod kuće. Ako je ne vidi pre podne,
srešće se predveče, u školskom dvorištu, gde svi iz njihovog odeljenja
treba da dodju. Ivana proslavlja dvanaesti rodjendan. Već drugu
godinu, svi zajedno slave rodjendan tako što se okupe u školskom
dvorištu. Ukoliko je loše vreme, igraju se u učionici i sali za
fizičko i u toku raspusta, jer nastavnik Milun stanuje pored škole
i uvek je spreman da svojim učenicima pomogne oko organizovanja
takvog druženja.
Ovo je Borivoju jedno od poslednjih druženja sa decom iz odeljenja.
Zoran odlazi u grad, jer mu je otac dobio zaposlenje u fabrici
nameštaja. Predrag mora u drugu školu, zato što je talenat iz
matematike, tako da mu je potreban stručniji nadzor od dosadašnjeg.
A i on odlazi iz škole.
-Evo ovde ćemo... Daj sekiru. Ova bukva je naj razgranatija, tako
da joj nećemo mnogo nauditi, ako joj okrešemo nekoliko grana.
Svaki put, kada Janko udari sekirom u bukovu granu, začuje se
prvo udarac u koru, a zatim, kratak zvuk sekire, koja duboko zaseca
drvo. U isto vreme, zatresu se sve grane i lišće na drvetu, u
jednomernom taktu, a posle nekoliko uzastopnih udaraca odsečena
grana pada preko ostalih, uz šuštanje lišća. Gladne ovce brzim
pokretima otkidaju bukovo lišće. Janko i Borivoje sede na obližnjim
panjevima i posmatraju ovce. Ptice, koje su se malopre uzbudile
zbog udaraca sekire i šuštanja polomljenih grana i lišća, ponovo
su se smirile. Tek po koja preleti sa jednog drveta na drugo.
Pojedine ovce se odvajaju od, već počupanih, bukovih grana i počinju
da traže svežu travu, pored potoka i ovčiju pečurku.
-Što deda i unuk uživaju. – Iza njihovih ledja začu se dubok glas
šumara Mihajla. – Toliko ste se zamislili da vuk može da vam odnese
pola stada.
-O Mihajlo...
Pomaže Bog... Da li si se umorio?
-Bog ti pomogao. Od ranog jutra sam na nogama. Javili su mi iz
direkcije da što češće obilazim šumu. Bojimo se požara. Vidiš
i sam kolike su vrućine... A vi hranite ovce bukovim lišćem, zar
je dotle došlo?
-Sve se osušilo. Sedi da zapalimo po cigaretu.
-Da znaš da bih mogao i ako je zabranjeno zbog požara, ali mi
ćemo da vodimo računa. Šta kažeš Borivoje?
-Vi ste šef u šumi čika Mihajlo.
Šumar odloži pušku dvocevku i kožnu torbu, iz koje viri čekić
za obeležavanje i skide kapu. Borivoje jedva uspeva da se suzdrži
od glasnog smeha, jer je video da Mihajlo nema ni jednu dlaku
kose na glavi. Ali kada je iz gornjeg levog džepa uniforme izvukao
maramicu i njome počeo da briše oznojeno čelo i glavu, pri tome
vukući pokrete rukom kao da se češlja, Borivoje više nije mogao
da se suzdrži od smeha. Janko ga je pogledao, sa namerom da ga
upozori i ukori, da se nije lepo smejati šumaru, ali kada je video
Borivojeve širom otvorene i svetlucave oči, ispod brkova mu se
razvukao osmeh. Tako da su obojica morali da okrenu glavu od Mihajla,
pri tome vodeći računa da im se pogledi ne sretnu, jer znaju da
bi u tom trenutku počeli da se smeju što bi bilo previše.
-Kada ti dolaze sin i snaja? – Upita Mihajlo Janka, dok uredno
pakuje maramicu i vraća je u gornji džep uniforme.
-Moguće je za dan ili dva, a sigurno moraju do dvadeset i petog.
-A spremaš li se ti Borivoje? Što bih ja voleo da obidjem sve
te velike gradove u Evropi... Gledam sinoć strani film, u kojem
je prikazana podzemna železnica. To je stvarno čudo. Zamisli Janko
tako nešto kod nas. Mi ovde sedimo na proplanku, napasamo ovce,
a dvadeset metara ispod nas jure vozovi... To je tehnika, a ne
kao mi konj, vo i autobus na svakih osam sati do varoši.
-Nismo ti mi za takav život Mihajlo. Ne bi nas prihvatili sa ovakvim
navikama.
-Ne bi prihvatili oni nas, ali ne bismo ni mi njih. I ko bi voleo
da živi tako brzo. Zamisli da si za manje od pola sata u gradu.
Znači da bi danas mogao da odeš deset puta. Ja u varoš idem pet
puta u toku godine i to se po nedelju dana pripremam, pre nego
što krenem. Najteže mi pada što me Stoja tera da se svaki put
okupam... To je strašan život. Samo trčiš, ulaziš, izlaziš, kupaš
se, oko tebe svi jure, svi nepoznati, niko dobar dan da ti nazove,
nemaš sa kim kafu i rakiju da popiješ, a u kuću te gotovo niko
ne poziva... Neka, bolje je ovako, makar morao svaki put da se
okupam pre nego što podjem u varoš po namernice ili u šumsku direkciju...
Kako bi to bilo da me vidjaju svakoga dana. Oni se i ovako iznenade
kada me vide. Uvek sretnem nekog novog radnika. Stalno me pitaju:
“Zar vi niste pre nekoliko meseci otišli u penziju?” Ja ovako
mogu ceo dan da sedim i pričam, ali moram da idem. Zamolio sam
ostale, ali i tebi da kažem, da ako bilo šta primetiš, odmah me
obavesti. Uveče sam kod Tome u kafani. Gojković mi reče da je
video one mangupe, koji su bili vidjeni prošli put pred požar.
Trebalo bi da se svi uključimo u zaštitu šume. Ako je mi ne sačuvamo
nema ko. U zdravlje!
-Dovidjenja Mihajlo. – Nasmeja se Janko i poče maramicom da briše
čelo, okrenut prema Borivoju, kada je šumar zamakao iza obližnjeg
drveta.
-Deda, da je još jednom izvadio maramicu, ja ne bih mogao da zaustavim
smeh.
-Verujem ti, ni ja. Znam da to nije lepo, ali je jače od mene.
Ponekad mi se čini da on to namerno radi, jer voli šalu... Hajdemo
kući, baba nas čeka da ručamo.
