PUTOVANJA
PSEĆOM  ZAPREGOM  KROZ  ALJASKU
Dušan Maletić

| stranice sa fotografijama |
Imali smo psa Aljaskanskog Malamuta nekoliko godina i bili u kontaktu sa drugim ljudima koji ih koriste bilo za zabavu ili pravi rad (Aljaska, Minesota, i slični hladni krajevi u USA). Naš kucov je naučio, a to i prirodno vole, da trči nebrojene kilometre, nosi 1/3 svoje težine na ramenima po ceo dan što je drugi način na koji se ovi kučići koriste) i vuče raznorazne zaprege. Takodje je naročito "ludovao" za hladnoćom i snegom. Jedan deo razloga za ekspediciju je bio da se kucov nauživa onoga što voli i da boravi u prirodi. Kontakti sa ljudima koji su dublje povezani sa kučećim sankanjem su nam pomogli da nadjemo "s kim, kada i gde" da to radimo.
S druge strane mi smo posetili Aljasku , brodom, prethodne godine i svidelo nam se ... Divljina, čista priroda, vrlo prijatni ljudi, čudnovato i zanimljivo. Rešili smo da Aljasku ponovo posetimo , ali sa više avanture. Naš kucov, kao što smo pomenuli, nam je dao ideju: kučeće sankanje.


E sad, Aljaska je ogromna ali prilično nenaseljena. Takodje, klima je delom godine (Decembar, Januar, Februar,...) ekstremno hladna (de ne pominjemo totalnu noć) a preko leta blatnjava i puna insekata
Za naš cilj da se sankamo s kučićima najbolje je bilo ići krajem jeseni ili početkom proleća. Temperature su još uvek niske i ima puno snega, no nije NOĆ. Preko prijatelja smo našli nekoliko grupa koje organizuju takve ekspedicije i odabrali - "Denali West Lodge" kao najiskusnije i u najlepšem predelu: oni se sankaju kroz Denali nacionalni park koji je u podnožju planine Denali/Mt.McKinley (6188m) - najvišlje planine u Americi. Imaju turiste leti, a u proleće idu sankama da prenesu opremu za planinare koji bi da se penju na Denali planinu od mesta gde sme da se doveze oprema avionom (jezero Mičumina npr.) do ispod planine. Mi smo se pridružili jednoj takvoj grupi.
Godinu 2000-tu i rani Mart (1-15) smo odabrali, delom zbog njihovog rasporeda, delom zbog klime a delom zbog prirodnog čuda - Aurore. Aurora je povezana sa Sunčevom aktivnošću i najviše je ima kad je Sunce najaktivnije, a to se dogadja svakih 11 godina. To se dešavalo u 2000-oj (sledeći put: 2011.g.). Ta aktivnost takodje zavisi od Zemljinog položaja i najveća je u ranom Martu i kasnom Avgustu. Te, eto ga datum : 1-15 Mart, 2000-te. Ovaj izbor je bio nagradjen svakodnevnim (svakonoćnim) pojavljivanjem Aurore, što je i za ljude koji tamo žive - retko.

Putešestvije nas je odvelo avionom do Ankoridža, najvećeg grada na Aljasci, te odande opet (malim, takozvanim "bush pilot") avionom preko planine Denali do polazišta, naseobine (20-30 ljudi) na obali Jezera Mičumina. Do ove naseobine nema nikakvih puteva (čak ni kada nema snega).

Avion sleće na zaleđeno jezero a nešto ljudi koji tamo žive i rade (traperi, hvataju svakojake životinje te ih deru i krzno prodaju) potpuno zavise od sebe. Nema struje, nema telefona i sličnoga. Ko hoće radio, mora i genertor da ima. Loži se drvo iz šume a hrani se najviše mesom ulovljenih losova i ribom upecanom tokom letnjeg perioda.

Svi su vrlo zavisni od kučećih zaprega. Najbolji lov i ribolov (dozvoljen samo za "domorodce") je u Nacionalnom parku, medjutim bilo šta motorizovano (džipovi, motorne sanke, i slično) je zabranjeno svima u parku, te sve rade sa kučećim zapregama. Leti love i pecaju za hranu a zimi hvataju životinje, tzv. - krznašice, za trgovinu.

Naš put nas je vodio 4 dana od jezera "Mičumine" , kroz "Denali nacionalni park" do strmog podnožja planine "Denali/McKinley". Dan tamo. A onda 4 dana nazad. Te opet avionima kući.
Od nekoliko zanimljivih staza koje oni prate sa avanturistima mi smo išli jednom koja prati omiljena lovišta lokalnih trapera. Krenuli smo od jezera "Mičumine", prateći južno, zamrznutu reku "Foraker" a onda se odvojili od nje i nastavili istočno prema manjoj reci "Slippery Creek" (Klizavi potok). "Slippery Creek" teče paralelno reci "Foraker". Kada smo došli do "Slippery Creek"-a nastavili smo jugoistočno prateći taj potok prema njegovom izvoru: "Slippery Glacier" (Klizavi glečer). A onda prateći staro korito glečera, koje je bilo izdubljeno još davno u ledenom dobu, kada je glečer bio veći. Odatle smo se uputili istočno do samog podnožja vrlo strme planine "Denali/McKinley".
Tačnije, do samog podnožja najveće strmine na svetu: "Wickersham Wall" (Vikersam zid). Na tom mestu planina "Denali", literarno rečeno - "pada" vertikalno sa visine od oko 6km do podnožja, na oko 900 m nadmorske visine. Najvši vrh u Americi, "Mt.McKinley" (6188m), je vrlo blizu tog zida. Tako da smo mi došli, na kraju, na manje od 10 kilometara od samog vrha (horizontalnom linijom), ali još uvek smo bili oko 6 km ISPOD njega. Vrlo impresivna slika i doživljaj, sam po sebi. Tu smo proveli jedan dan odmora a onda nazad istim putem.

Išlo nas je 3 vodiča i 7-oro nas "raznoraznih" od kojih treba pomenuti i jednu 60-godišnju "baku" koja je išla "da je želja mine". U mlađjim danima ona je učestvovala i završila čuvenu trku sa kučećim sankama na Aljasci: "Iditarod" (ne, nije pobedila ali i završiti trku je veliki uspeh). Kada oni idu sami, zavise 100% od toga šta nose u sankama. Zbog nas i dodatnog broja kučića deo kučeće hrane je pre našeg polaska bačen u drvenom sanduku, iz aviona, blizu mesta gde smo planirali poslednji kamp. Sa tim izuzetkom, mi smo bili potpuno zavisni od stvari koje smo nosili i koje su kučići vukli (prema tome, zavisni od kučića). šatori, hrana,... 6-9 kučića po sankama.

Plan je bio: ustati ujutru rano, doručkovati, upakovati SVE u sanke, upregnuti kučiće, sankati 3-4 sata. Odmoriti 1/2 sata-sat i ručati, sankati jos 3-4 sata, odabrati mesto za kamp. Odrešiti kučiće, nahraniti kučiće, raspakovati sve, podići šatore, zapaliti peći, spremiti večeru te se skupiti oko vatre dok ne popadamo pospani.

Vreme nas je poslužilo. Bilo je hladno, ali nismo imali nikakvu oluju, a one su tamo česte i iznenadne. Temperature su bile -10 do -20 o C dnevno i -20 do -42 o C noću.

Životinja ima svakojakih. Losovi, jeleni, dabrovi, vukovi, risovi, medvedi,... da pomenemo samo najbrojnije. Dobar deo hrane za kučiće koja je bila bačena avionom su pojeli vukovi, pre no što smo mi došli. Rastrgli su sanduke i klopali kobasica i sušene ribe namenjene kučićima... Na svu sreću, imali smo dovoljno rezerve....

Niko se nije povredio, smrznuo ili slično, ali su organizatori planirali i insistirali na dobroj pripremi i opremi!
Recimo, moja oprema: normalan donji veš, "polipropilenski" teški i dugačak doni veš,"termalna" kosulja - sa izolacijom i vunene pantalone, veliki vuneni džemper, pantalone za skijanje sa izolacijom te - vodo-nepropusne, perjana skijaška jakna, "Goreteks"® parka i "Goreteks"® pantalone,"polipropilenska" kapa za celu glavu, vunena traka za glavu, vunena kapa za glavu, "Goreteks"® kapa za glavu, normalne čarape, vunene čarape, specijalne čarape za niske temperature, "Miki Mouse" - specijalne čizme za temperature od -60 o C, vunene rukavice, skijaške izolovane rukavice, velike krznene dabrove rukavice, maska za oči sa filtrom za sunce,... sve to jedno preko drugog. Spava se u tome, bez "Goreteks"® - a, plus perjane vreće za spavanje.
Na sledećim stranicama ćete pratiti događaje sa našeg putovanja zabeleženog na fotografijama!