Jupiterova magnetosfera je najveća

Magnetosfera jedne planete je omeđeni deo prostora u kojem dominira uticaj njenog sopstvenog magnetnog polja. Magnetosfere imaju Merkur, Zemlja, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun, a nemaju Venera i Mars, jer nemaju svoje globalno magnetno polje (magnetne osobine najudaljenije planete Pluton još uvek nisu ispitane). Termin magnetosfera uveo je američki astronom austrijskog porekla Tomas Gold 1959. godine. Može se reći da magnetosfere predstavljaju ogromne mehure čije opne obrazuju naelektrisane čestice, koje stalno donosi tzv. Sunčev vetar i koje, istovremeno, u velikom broju zaobilaze ove planetarne mehure. Naime, Sunce nam ne šalje samo svetlost, već i promenljivo magnetno polje u obliku magnetnih talasa duž kojih pristižu i naelektrisane čestice (elektroni i protoni, a ponekad i joni težih elemenata). Sunčev vetar "duva" supersoničnim brzinama (oko 400 km/s) i prolazeći pored planeta, oblikuje njihove magnetosfere, te one u stvari samo na onoj strani (tzv. dnevna strana) koja je okrenuta Suncu imaju sferni oblik, a iza toga postepeno se sužavaju i izdužuju. Pri tome, "opne" magnetosfera dobijaju veoma složenu slojevitu strukturu. Tako se Jupiterova magnetosfera prostire tri miliona kilometara ispred Jupitera prema Suncu, a 650 miliona kilometara iza same planete. To je najveći prostor koji jedna planetarna magnetosfera zauzima i kada bi isti deo prostora bio isključivo sfernog oblika odgovarajuća sfera bila bi deset puta veća od Sunca.