Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa zvrkom, počeo bi vrebati. Samo što bi se zvrk zavrteo, filozof bi krenuo za njim da ga uhvati.

Nije mario što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke. Čim bi uhvatio zvrk dok se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi ga bacio na zemlju i odlazio. Verovao je, naime, da je saznanje bilo koje sitnice - pa tako, naprimer, i zvrka koji se vrti - dovoljno za saznanje opšteg. Zato se nije bavio velikim problemima, to mu se činilo nepraktičnim. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato, - i on se zato bavio samo zvrkom koji se vrti. I kad god bi se spremalo da se zvrk zavrti, njega bi prožimala nada da će u tome ovog puta uspeti. Kad bi se zvrk zavrteo, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njemu ova nada pretvarala u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruku taj glupi komad drveta, smučilo bi mu se, i dečja graja, koju dotad nije čuo i koja mu je sad iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao zvrk pod neveštim bičem.