Na svom (ne)dugom, zanosnom putu, reka Vlasina ispisuje istoriju svoje (ne)mirne ćudi, podseća na vreme kada se mirno, tiho živelo, ali i na doba kada su se gorštaci borili protiv reke koja se nenadano uznemirila. Vlasina - to nije nikakva tajna, ni velika novost - nije obična reka. Nju su namah zavoleli svi koji su je jednom videli. Umilna, tiha i prečista, naročito leti, poziva na druženje, na opojnu pesmu ptica koje su se smestile kraj njenih obala i šapat mladalačkih, zaljubljenih parova, kojih je svuda - gotovo od samog izvorišta, do Vlasotinca i Južne Morave, u koju se uliva i nastavlja put na sever ka Nišu i Beogradu.
Svaki deo Vlasine ima svoju priču. Klisura je duga 55 kilometara, a samoj reci treba pridodati još petnestak kilometara toka kroz mirne, ravničarske predele, koji su katkad obrasli zelenilom ili ih okviruju nepregledni povrtnjaci, po kojima su meštani juga Srbije i vlasotinačkog kraja odavno poznati.
Onamo gde se u bistrim mlazevima, kao da žuri, spušta kroz kamenite obale - u planinskom okviru njenog trajanja - Vlasina je toliko čista da su i pastrmke ovde našle umilni dom. Najdublja je kod Donjeg i Gornjeg ,,puklog kamena’’, na dohvat Vlasotinca, pitomog grada, koji je tako prigrlio reku da su te slike stvorene za umetnike.
Na svom putu, gde svkaki kućerak kraj njenih obala ima zanosnu priču, Vlasina prima mnogo pritoka zanimljivih, katkad neobičnih i teško objašnjivih imena, ali i rečice koji su nadenule svoje slovo po mestu kroz koje protiču poput Tegošnice, Ljuberađe, Bistrice, Samarničke reke...
Znalci Vlasine, Vlasotinca i Vlasinske visoravni kažu - u to ne treba sumnjati - da su ta odredišta dobila imena po Vlasima, stočarima, koji su u ranijim vekovima boravili na ovim nepreglednim terenima pogodnim za ispašu stoke. Vlasotince, besede takođe istoričari, prvo je započelo da ispisuje svoju biografiju u delu koji je poznat kao ,,Kamenica’’, a kasnije se sve više približavalo obali reke i sada je tu, sa obe strane, postalo umilna razgledica koju opisuju svi Vlasotinčani odseljeni u Beograd, Niš, Leskovac i ko bi znao gde sve ne širom Srbije, ali i mnogo dalje od zavičajnog kruga koji se ne zaboravlja.
Na reci Vlasini ima više mostova. Neki su sagrađeni početkom tridesetih godina minulog veka i nestali su za vreme najveće poplave koju je zadesio ovaj kraj, 26. juna 1988. godine. Priča koja sledi kratka je, istinita, ali je prerasla u legendu. Kod Velikog Bonjinca, možda najlepšeg sela na jugu Srbije, na reci Rđavici, jednoj od pritoka Vlasine, dok se kretao ka Zaplanju, automobil kralja Aleksandra Karađorđevića se nenadano zaglavio. Seljaci su odmah priskočili u pomoć i zapregom izvukli vozilo. Kralj je na licu mesta platio tu uslugu, iako seljani nisu hteli da prime novac, ali su na kraljevo insistiranje morali to da učine. Posle toga, u tom delu Vlasine i njenih pritoka sagrađeno je više prelepih mostova.
U slivu Vlasine - u godinama kada je ovim krajem život ,,pulsirao punim plućima’’ - bilo je mnogo vodenica. Samo na dva kilometra rastojanja od Gornjeg do Donjeg Dušnika, bilo je sedamnaest i svaka je imala svoje posetioce, svoje stalne goste i svoje zanimljive, nezaboravne anegdote koje se i danas prepričavaju!
Kraj Vlasine, od daleke 1960. godine, održava se čuveni Vinski bal. Ovde se vreme tako i računa: pre i posle te svetkovine derta, vina i mladalačke lepote. Vlasotinčani namah ostavljaju sve poslove, sakupe se kraj reke i, uz dobro vino i trubače, vesele se cele noći. Biraju Mis vina, najboljeg vinogradara i vinara i kada prođe ta noć prepuna veselja i one prepoznatljive slike koja podseća na ,,žal za mladost’’, opet razmišljaju o novom Vinskom balu. Da nema Vlasine i Vinskog bala, kažu ne samo Vlasotinčani skloni dertu, i njihovi gosti, trebalo bi ih izmisliti!
|
