Jedan od najslavnijih srpskih vojvoda i vojskovođa učestvovao je u svim ratovima, koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Rođen je 19.01.1855.godine u Struganiku nedaleko od Valjeva, kao trinaesto dete u porodici. Završio je visoke vojne škole. Za zasluge u kumanovskoj bitci dobio je čin generala, a 1914. godine, kao komandant Prve armije za zasluge u vođenju kolubarske bitke dobio je čin vojvode, koji su pre njega dobili Radomir Putnik i Stepa Stepanović. Posle Prvog svetskog rata postavljen je na mesto načelnika Generalštaba. Umro je u Beogradu 20.01.1921.godine. Poznat je i kao istaknuti vojni pisac. Napisao je studiju “Strategija” a učestvovao je i u pokretanju i uređivanju vojnih časopisa.

U toku detinjstva se nije mnogo izdvajao od ostalih vršnjaka. I pored toga što je bio mezimac, kao najmlađe dete, morao je da se rano uključi u obavljanje određenih porodičnih obaveza što je u to vreme bilo krajnje normalno i neophodno, zbog siromaštva i teških uslova za život, tako da je od svoje šeste godine počeo da čuva ovce i koze.

Čuveni vojskovođa nije sve svoje zadatke u popčetku izvršavao revnosno i disciplinovano. Tako je, dok je čuvao koze jednog letnjeg dana zaspao ispod grma. Probudila ga je kiša. Primetio je da nema koza. Dozivao ih je, trčao na sve strane, obilazio mesta na koje su volele da odlaze da pasu, ali nije ih bilo nigde. Kako se približavao mrak mislio je da krene kući i kaže roditeljima šta se desilo. U tom trenutku primeti koze i za njima starijeg brata kako ih tera. Dok je on spavao koze su otišle u komšijski kupus. Stariji brat se vraćao iz crkve i primetio je koze u toru , koje je komšija zatvorio. Odmah je platio štetu i koze poveo kući, a uz put je sreo malog Živojina. Tada još nepoznati srpski vojskovođa i junak dobio je dobre batine od starijeg brata. A da će ipak postati vojvoda govori to da se nije zaplakao i pored toga što ga je mnogo bolelo.

Sa dvanaest godina Živojin je otišao u Kragujevac na dalje školovanje. U početku je, kao i mnoga druga deca koja su sa sela došla u grad, imao problema da se snađe. Često su ga gradska deca zadirkivala zbog odeće, obuće i govora. Najviše mu se rugao neki sin kragujevačkog bogataša. Živojin je trpeo ali jednog dana skoči na ovog dečaka i onako po seljački doboro ga je i izudarao. Kada su u pomoć gradskom dečaku priskočila ostala deca iz škole Živojin je vešto pobegao. Znao je da su ga ova deca vrebala i čekala da mu vrate, zbog toga je skoro celo polugodište nosio nekoliko kamenica u džepovima i torbi, kada bi išao i kada bi se vraćao iz škole.