Da bi se mogla viditi dobra spoljašnja politika moralo je biti u zemlji takvo stanje da uliva apsolutno poverenje. Međutim, Srbija se u to vreme nalazila u previranju, koje je ponekad davalo utisak raspadanja i znatno ubijalo njen autoritet. Ko je pratio pisanje naše štampe toga vremena i sve što je u partiskoj žučnosti uzajamno nabacivano primao za gotov novac, mogao je steći o zemlji i upravi i njenim vodećim ličnostima najružnije mišljenje. Nije se štedeo niko i ništa. Skandalozna hronika beogradskog dvora trajala je i dalje. Po zahtevu kralja Milana kraljica Natalija, dosta popularna u zemlji, bila je 7. maja 1891. u zoru policiski proterana iz Beograda, i to posle demonstracija u kojima je palo nekoliko mrtvih i ranjenih. Kralj Milan, večno u finansiskim teškoćama, nestalan, nesređen, impulzivan, pristao je, posle dugih pregovora, da primi od ruskog cara dva miliona dinara, ali pod uslovom da zauvek napusti Srbiju. Kralj je 30. septembra 1891. dao izjavu da istupa iz srpskog državljanstva i da se odriče prava kao član vladarske porodice. Vlada je, na osnovu te izjave, donela 14. marta 1892. zakon, po kom se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovno dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra bilo je dozvoljeno Milanu da može doći u Srbiju, i to jedino na zajednički poziv Namesništva i vlade, i tu ostati samo za vreme trajanja bolesti. Ti postupci veoma su umanjivali ne samo ugled dinastije, nego i same Srbije. U Staroj Srbiji, Maćedoniji, Bosni i Hercegovini, po starim patriarhalnim shvatanjima, ugled zemlje bio je nerazdvojan od ugleda vladara, kao ugled zadruge od ugleda njenog domaćina.

Isto tako teško delovala je na svet van Srbije i oštra borba, koja je nastala iza smrti namesnika Koste Protića (4. juna 1892.). Radikali su hteli, kao većina, da to mesto dobije njihov čovek i pomišljali su na samog Pašića. Liberali, opet, nisu tu važnu poziciju hteli lako da upuste iz partiskih razloga; a Ristić sam bojao se, da bi ulazak jednog tako izrazitog i autoritativnog partiskog vođe oteščao saradnju u Namesništvu i potisnuo njegov uticaj. Do sporazuma nije moglo doći i 9. avgusta radikalna vlada je zamenjena liberalima. Homogeno liberalno ministarstvo provelo je izbore sa velikim izbornim terorom, koji je u Goračiću doveo do krvoprolića, pa ipak nije dobilo većinu. Ne hoteći da upuste vlast liberali su se spremali na nova nasilja i izazvali su strahovito razdraženje kod opozicije.

Da prekrati to stanje odlučio se mladi, tek sedamnaestogodišnji, kralj Aleksandar da izvrši državni udar. U veče, 1. aprila 1893., posle jedne večere u dvoru, on je, na zaprepašćenje namesnika i članova vlade, koji su bili prisutni, uz pomoć izvesnih dvoru bliskih vojnih lica, proglasio sebe punoletnim, i razrešio, u isti mah, i namesnike i ministre od njihovih dužnosti. Njihov protest ostao je bez ikakva značaja. Novu vladu sastavio je bivši kraljev guverner, dr Laza Dokić, sa nekoliko uglednih radikala. Ideju o prvoaprilskom udaru misli se da je dao kralj Milan, ali ima i malo verovatnih tvrdnji, da je to delo samo beogradskih krugova.

Prvoaprilski državni udar bio je u glavnom dobro primljen zahvaljujući ponajviše radikalima, koji su se oslobodili liberalskog terora i ponovo došli do vlasti. Oni su veličali gest mladog kralja. Nisu, međutim dovoljno uviđali da je taj udar u stvari teška povreda ustava. Ta povreda, koja je donekle izvedena uz njihovu saradnju i kojom su se oni odmah koristili, išla je na njihov politički račun i mogla im se lako osvetiti. Oni su gubili pravo protesta u slučaju da se takav akt ponovi i dali su mladom kralju opasno oružje u ruke.

Mladi kralj bio je neobičniji tip. Svoju mladost proveo je među tuđim licima, lišen i oca i majke, u senci njihove svađe, koju je i sam lično imao prilike da sagleda. Otac i majka borili su se o njegovu ljubav više zbog jačanja svog položaja uz njega, nego iz prave roditeljske odanosti prema njemu. Opredeljujući se čas za jednu a čas za drugu stranu, a osećajući pozadinu te borbe, mladi kralj je rano prikupljao u sebi izvestan fond pritvorstva i nepouzdanosti, koji se vremenom sve više razvijao. Bistar, on je nesumnjivo imao izvesne političke okretnosti, ali nije imao dovoljno moralnog uporišta i potrebne stalnosti. Od oca nije nasledio sve mane, ali je jedna bila dovoljna da mu upropasti ceo život. To je otsustvo osećanja mere prema sebi i svojim postupcima. U osnovi autokrata i sav ličan, on je mislio da može sve što hoće i da je zemlja njegovo bogom dano nasledstvo s kojim on može raspolagati po svojim ćudima. Kralj Milan je bar imao izvesnih uspeha: dobijanje četiri okruga od Turaka i priznanje nezavisnosti. Kralj Aleksandar nije, međutim, imao nijednog uspeha, a u izvesnim momentima ponašao se bezobzirnije nego njegov otac. Njegova vladavina bila je samo niz dugih kriza, koje su se pre ili posle morale završiti katastrofom.

Njegova saradnja sa radikalima bila je kratka veka. Posle prvog državnog udara došlo je i prvo gaženje zakona. Nezadovoljan radikalima, koji su kao nesumnjiva većina u zemlji hteli da svarno vladaju, on je 9. januara 1894. pozvao natrag u Srbiju kralja Milana. Radikalna vlada dala je na to ostavku i počela ljutu borbu. Kad se vratio u zemlju i sam pogazio svoju datu reč i obaveze, kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove. Kralj je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama ili, bolje rečeno, sa vladama koje su imale antiradikalski karakter dok nije 9. maja 1894. ukinut ustav od 1888. god., a vraćen onaj stari iz 1869. Javno se govorilo, da su radikali zloupotrebili ustavne slobode, dok se privatno i sa najviših mesta naglašavalo da Srbi za te slobode još nisu bili zreli. Stranačka razdraženost bila je u zemlji doista velika i Milan Piroćanac, bivši pretsednik vlade, nije bio jedini, koji je ogorčeno pisao i govorio protiv partizanstva. "Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba sve je progutala, izvan nje u Srbiji se danas ništa ne vidi, ni Presto, ni Zemlja, ni narod. I tako gledajući na ovu divlju borbu, moglo bi se reći, da i sam narod srpski u Srbiji ima danas potrebe da ga ko ujedini, jer izgleda, da i on ne prestavlja više narodnu celinu, do tolike je bezumnosti najsavršeniji savremeni Ustav doterao zemlju, koja nije bila spremna da s njim razumno rukuje". Ocena je, međutim, bila suviše preterana. Nesumnjivo je da je stranačkih strasti bilo previše i da radikali, u prvoj opijenosti pobeda, nisu znali uvek prave mere. Ali krivica nije bila ni do njih ni do sloboda novog ustava u tolikoj meri, koliko do onih na vlasti koji nisu hteli da vode računa o narodnom raspoloženju i koji su silom tražili održavanje svojih kombinacija i svoje volje. Stranački život je bolovao od glavne mane, što njihove vođe, sem radikala, nisu tražile svoj oslonac u samom narodu i što nisu mogle da se pomire sa rezultatima, koje su donosili slobodni izbori.

Kralj Milan napustio je Srbiju ponovo u proleće 1895., a nedelju dana potom vratila se u zemlju kraljica Natalija, u želji da olakša sinu položaj.

Dva meseca iz toga, 22. juna, Stojan Novaković obrazovao je homogenu naprednjačku vladu. Solidan naučenjak i savestan čovek, Novaković je izneo mladom kralju svu teškoću stvorenog stanja. "Od 9-og januara 1894 na ovamo - vlade upravo nije bilo; plana u vladavini nije bilo. Pod izgovorom uzdizanja kraljevskog autoriteta i po nedostatku ma kakva plana u vladanju, ministri su degradovani na šefove sekcija". U interesu zemlje Novaković je tražio reviziju ustava, koji bi bio sredina između onog od 1869. i 1888. godine. U spoljašnjoj politici Novaković je dao jasna izraza novoj nacionalističkoj ideologiji. Naprednjaci su se postepeno lečili od austrofilije, koju su i primili u svoje vreme više od nevolje nego iz uverenja. Novaković je jasno video da Austro-Ugarska ni u jednom pitanju nije do kraja pomagala srpske interese. Dok su srpske naprednjačke vlade vodile računa o obavezama iz Tajne Konvencije i uzdržavale se od svake aktivnosti u Vojvodini i Bosni, dotle je Austro-Ugarska svoje obaveze prema nama u Maćedoniji sasvim napustila. Ona je želela da u Bugarskoj populariše Koburgov režim i s toga ni u maćedonskom pitanju nije htela da učini nikakve usluge drugoj strani. Uz to, mađarska vlada učinila je prema Srbiji dve velike greške. Protivno postojećim ugovorima ona je zatvarala tokom 1895. god. tri puta svoju granicu za izvoz srpskih svinja. Činila je to delom po zahtevu svojih agraraca, a delom, s pristankom Beča, da vrši pritisak na vladu, kojoj nije mogla oprostiti, što je, kao naprednjačka, i ona počela da vodi rusofilsku politiku. Dok je ta mera osetno pogađala privredni položaj Srbije, druga je izazvala njenu nacionalnu osetljivost. God. 1896. slavili su Mađari hiljadugodišnjicu svog dolaska u Evropu. Tim povodom priređena je u Pešti velika izložba. Prilikom njenog otvaranja, kom je prisustvovao i dvor, u velikoj istoriskoj povorci, imale su biti nošene zastave s grbovima svih zemalja, na koje su mađarski kraljevi polagali neko istorisko pravo, noseći njihova imena u svojoj tituli. Među drugima imala se nositi i zastava Srbije, koju je mađarski kralj spominjao u svojoj tituli još od 1202. god. Novaković je odlučno protestovao protiv toga i zabranio je srpskom poslaniku da prisustvuje svečanom otvaranju.