Car Dušan je umro još mlad, u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Suviše je bio u akciji, i to ovih poslednjih godina najviše, i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se pribere i u miru, koji jedini utiče na privikavanje redu i radu, sređuje svoje odnose. Njegov naslednik Uroš, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao nijedne crte očeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se može primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saučešćem, govore za nj, da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu":, ali "mlad smislom"; da je odbacivao staračke savete, a pričao i voleo savete mladih, i da je s toga zlo prošao. U fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali bez ičeg drugog, iz čega bi se mogli izvoditi ma kakvi zaključci o njemu kao čoveku.

Još za života cara Jovana Aleksandra beše u Bugarskoj došlo do cepanja države. Sam je car, da umiri svađu u porodici, podelio Bugarsku u dva dela, u severnu Bugarsku, s glavnim gradom Vidinom, koju ustupi svom sinu Stracimiru, i u južnu, s Trnovom, koju nameni drugom mlađem, sinu Šišmanu. Nezadovoljni carevom politikom i slabošću pokazanom poslednjih godina njegove vladavine, izvesni krajevi počeše se otvoreno odmetati. Tako se odvojio od Carstva Balčik sa Kaliakrom. Da bi prekinuo sve veze sa Trnovom taj kraj se odrekao čak i crkvene zajednice s njim i priznao vrhovnu vlast carigradskog patrijarha.

U Srbiji, za Dušanova vremena, nije se moglo poći tim putem. On je bio i suviše jaka ličnost, da bi tako što dopustio. Ali se, odmah po njegovoj smrti, javila ista težnja za cepanjem i u Srbiji, koja je bila dobrim delom karakteristika ovog vremena. Kantakuzenov primer našao je svojih posledovača i kod nas isto kao i ovi slučajevi iz Bugarske. Prvi koji je uspeo da poremeti red u srpskoj državi beše Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stevan Dečanski, spremao presto još kao detetu i radi njega izazvao sukob s Dušanom. Za života Dušanova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti; on se, kako se to kaže u narodu, gotovo nije živ čuo. Simeon je sad tražio za sebe ili carsku krunu ili udeoništvo u carevanju, kao što je bio običaj u Vizantiji. Pomoć u tom pothvatu dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Sa vojskom od kakvih 5.000 ljudi krenuo je Simeon od Kostura prema severu tražeći od vlastele, preko čijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali najveći deo srpske vlastele ostade ipak na strani Uroševoj. To je bilo iz više razloga. Prvo, što se to dogodilo neposredno iza Dušanove smrti, kad je još delovao autoritet njegova rada i poretka; drugo, što je Uroš bio u pravu, jer je već ušlo u običaj, da na prestolu oca nasleđuje sin ("od oca je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uroševo carstvo); i treće, što je Simeon bio, po majci, vaspitanjem i posle bavljenjem među Grcima smatran kao Polugrk. Najbliži susedi Simeonove oblasti ne pristadoše uz nj; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenović, gospodar ohridskog kraja. U borbama, vođenim u leto 1356. god., stradao je naročito grad Berat, dok su u svoj Albaniji, a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Ljudi gospodara donje Zete, oko ušća Bojane i Drima, Žarka Mrkšića, za kojim beše udata Teodora sestra braće Dejanovića, naneli su tom prilikom štete Dubrovčanima, isto kao i građani Drača, tako da je car Uroš morao posredovati u njihovu korist.

Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao Polugrka, tako ga nisu marili ni Grci kao Polusrbina. Čim su oni osetili, da je u Srbiji nestalo čvrste ruke Dušanove, u njih se odmah javila težnja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Nićifor javi se već u proleće 1356. god. u Tesaliji i pozva grčke sunarodnike da mu se pridruže u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija. I Nićifor i Simeonov tast želeli su, da Simeon uspe u Srbiji, pa da, posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Njegov neuspeh pomeo im je donekle račune. Ne želeći nikako, da se Simeon vrati u grčke oblasti, Nićifor pokuša da se sam, neposredno prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima. Znajući za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on se obratio njoj sa predlogom, da oteravši prvu ženu, uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve njegove planove presekoše Albanci. Čim je nestalo Dušana, pa se Grci osetiše nešto slobodniji, oni počeše da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemići naročito počeše silom povraćati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji se behu ojačali pod srpskom vlašću i postali samopouzdaniji, rešiše se na krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. god.) pogibe despot Nićifor, a njegova vojska bi poražena i razjurena.
Posle neuspeha među Srbima, a uplašen Nićiforovom akcijom, Simeon je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika imala je biti i Dubrovačka Republika, koja je dobro stala na srpskom dvoru. Na državnom saboru u Skoplju, držanom prvih dana aprila 1357., u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car Uroš 10. aprila ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivoličiću i Tripi Bućiću "da im je u baštinu." 24. aprila, na Ribniku pod Prizrenom, dao je car Dubrovčanima četiri razne povelje; potvrdio im je stare povlastice i ustupio im je područje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo žudili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu između Uroša i Simeona. Sporazum je naročito olakšao Nićiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Početkom 1359. god. on počinje novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrovački trgovac, čak iz požarevačkog Kučeva, pisao je 3. februara 1359., kako ga je strah od Simeonova napadaja i s njim skopčane nesigurnosti zadržao da nije poslao neke tovare olova. Ni taj pokušaj Simeonov da prodre u Srbiju nije imao sreće. Ali cela njegova akcija donela je ipak izvesne promene u sklopu srpske države. On nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske državne zajednice glavni deo grčkih oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je živeo potpuno u grčkom krugu, kao kakav grčki dinast, posvetivši se gotovo isključivo svojim podanicima grčke kulture. U njegovim poveljama grčko ime ide pre srpskog; a on se sam potpisuje samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje. Nekoliko njegovih povelja očuvano je naročito u tesalskim, veoma živopisnim i na vrlo strmim stenama podignutim Metorskim Manastirima, kojima je bio darežljiv ktitor. Sa susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijatelje. Tako je posinku moćnog vojvode Hlapena, Tomi, sinu ćesara Preljuba, dao za ženu svoju kćer Mariju, ustupivši mu posle na upravu čitav Epir, u kom je Janina postala glavno mesto.