U nekakva
čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno
služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše
šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je. Kad tamo,
ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi,
stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana
bilo zapožarilo, i požar se Jednako k njoj primicao. Onda zmija
poviče iz požara: "Čobane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!"
Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe,
pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko
vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: "Šta
je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih." Zmija mu
odgovori: "Ne boj se ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj
je otac zmijinji car." Onda joj se čoban staše moliti i izgovarati
da ne može ostaviti svojih ovaca, a zmija mu reče: "Ne brini
se ni malo za ovce; ovcama ne će bita ništa; samo hajde što brže."
Onda čoban pođe sa zmijom kroz šumu i najposle dođe na jednu kapiju
koja je bila od samih zmija. Kad dođu tu, zmija na vratu čobanovu
zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija reče čobanu:
"Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati šta god
zaišteš: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa,
nego išti nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti najposle
opet dati." U tome pođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita
zmiju: "Za Boga, sinko! gde si?" A ona mu kaže sve po
redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car
zmijinji reče čobanu: "Šta ćeš da ti dam za to što si mi
sina izbavio?" Čoban odgovori: "Ništa drugo ne ću, nego
da mi daš nemušti jezik." A car reče: "Nije to za tebe,
jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti
drugo štagod hoćeš daću ti." Na to mu čoban odgovori: "Ako
ćeš mi što dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš, a
ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ništa." Pa pođe da
ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: "Stani! hodi ovamo,
kad baš to hoćeš:. Zini." Čoban zine, a zmijinji mu car pljune
u usta, pa mu reče: "Sada ti pljuni meni u usta." Čoban
mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta
pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče:
"Sad imaš nemušti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju
nikom ne kazuj, jer ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti."
Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore
tice i trave i sve što je na svetu. Kad dođe k ovcama i nađe ih
sve na broju i na miru, leže malo da se odmori. Tek što legne,
ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i počnu se razgovarati
svojim jezikom govoreći: "Kad bi znao ovaj čoban, ovde gde
leži ono crno šilježe ima u zemlji pun podrum srebra i zlata."
Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar
dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući. Ovaj
je gospodar bio pošten čovek pa sve blago dade čobanu govoreći
mu: "Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao.
Nego ti načini sebi kuću pa se ženi, te živi s otim blagom."
Čoban uzme blago, načini kuću, i oženivši se stane živeti, "i
malo po malo iziđe on najbogatiji čovek – ne samo u onome selu
nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara,
konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom
licem na Božić reče on svojoj ženi: "Spremi vina i rakije
i svega što treba, pa ćemo sutra ići na salaš da nosimo pastirima
neka se i oni provesele." Žena ga posluša i uradi sve kako
je zapovedio. Kad sutradan otidu na salaš, onda gazda u veče kaže
svima pastirima: "Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i
veselite se, a ja ću biti kod stoke svu noć." I tako gazda
ostade i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci
zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: "Možemo
li doći da učinimo štetu, pa će biti mesa i vama?" A psi
odgovaraju svojim jezikom: "Dođite da bismo se i mi najeli!"
Ali među psima bijaše jedan matori pas koji samo još dva zuba
imadijaše u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: "Tamo
njima to i to! Dok su još ova dva zuba meni u glavi, ne ćete vi
učiniti štete mome gospodaru." A to gazda sve sluša i razume
što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse
potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti:
"Za Boga, gospodaru, šteta je!" A gazda im odgovori:
"Što rekoh to da učinite." Pa se opravi sa ženom kući,
i pođu na konjma: pod njime bijaše konj, a pod ženom kobila. Idući
tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom
zarže: konj veli kobili: "Hajde brže! što si ostala!"
A kobila odgovara: "E, lasno je tebi: ti nosiš jednoga gospodara,
a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi ždrebe."
Na to se čovek obazre i nasmeje, a žena to opazi, pa brže obode
kobilu i stigne čoveka pa ga zapita za što se nasmeja. On joj
odgovori: "Ni za što, samo onako." Ali ženi ne bude
to dosta nego saleti muža da joj kaže za što se nasmejao. On se
stane braniti: "Prođi me se, ženo, Bog s tobom! što ti je?
ne znam ni sam." Ali što se on više branjaše, ona sve više
navaljivaše na nj da joj kaže za što se nasmejao. Najposle joj
čovek reče: "Ako ti kažem, ja ću odmah umreti." Ona
opet ni za to ne mareći jednako navali govoreći da drukčije ne
može biti nego da joj kaže. U tom dođu kući. Odsednuvši s konja,
čovek odmah naruči mrtvački sanduk i kad bude gotov, metne ga
pred kuću pa kaže ženi: "Evo sad ću leći u sanduk pa da ti
kažem za što sam se nasmejao; ali kako ti kažem, odmah ću umreti."
I tako legne u sanduk, pa još jedan put obazre se oko sebe, kad
ali onaj matori pas došao od stoke i seo mu čelo glave pa plače.
Čovek opazivši to reče ženi: "Donesi jedan komad hleba te
podaj tome psu." Žena donese komad hleba i baci pred psa,
ali pas ne će ni da gledi, a petao dođe i stane kljuvati u komad;
onda pas reče petlu: "Nesrećo nesita! tebi je do jela, a
vidiš gde gazda hoće da umre!" A petao mu odgovori: "Pa
nek umre kad je lud. U mene ima sto žena, pa ih svabim sve na
jedno zrno proje kad gde nađem, a kad one dođu, ja ga prožderem;
ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan
jednu da umiri." Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka,
pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: "Hodi ženo da ti kažem."
Pa sve batinom po njoj: "Eto to je, ženo! Eto to je, ženo!"
I tako se žena smiri i nikad ga više ne zapita da joj kaže za
što se smejao.
