SNEŠKO BELIĆ

Kad je ono neki dan

Opet počo sneg da pada,

Skupila se deca čila

Oko neka rada;

Za čas tili

Napravili

Čoveka od snega...

Gle'te ga, gle'te ga!

 

"Hajde, Stevo," Kosta nudi,

"Hajde ti mu kum sad budi!"

A Steva se samo smeško,

Nadeno mu ime: Sneško,

I prezime drugi dao,

Te se Sneško Belić zvao.

Stajao je braca-Sneško

Uz tarabu baštovana,

Stajao je, blesao je

Nekoliko dana.

 

Jutros sinu sunce jače,

A naš Sneško kanda plače,

Ili plače il' se znoji,

Ali čvrsto već ne stoji.

Sneško Belić zabrinu se,

A deca mu rugaju se.

Ispustio svoga štapa,

I evo se već rastapa.

 

"Sneško, Sneško,"deca gude,

"Brojiš li se ti u ljude?

Sneško, Sneško, nuto jada,

Kad si čovek, kam' ti rada?"

Sneško šapće ko da bunca:

"Ja se bojim jarkog sunca."

"Ko se jarkog sunca boji,

Taj ne treba ni da stoji."

Gurnuše ga, a on pade,

Pa se i raspade!

(Jovan Jovanović - Zmaj)