Stari ljudi su mi pričali kako su imali nesrećno detinjstvo jer su bili gladni i nedovoljno obučeni. Ni ja nisam bio baš srećan, ali iz suprotnih razloga. Ja sam uvek bio presit i preobučen.

Moja brižna majka je uvek pazila da njeno dete ne ostane gladno i da mu ne bude hladno, tako da sam stalno jeo i uvek imao po pet majica sa dugačkim rukavima. Time je postigla da izgledam kao košarkaška lopta ( zahvaljujući mom salu i prevelikoj količini garderobe ). Kada su mi dolazile u posetu razne babe, strine, tetke, ujne, uvek su govorile nešto kao:,,Buci, buci, bucko mali kako si samo sladak!” ili ,,Kako si samo buckast, ljubi ga tetka!”. Ali mojoj majci ni to nije bilo dovoljno. I dalje je umirala od straha da je njen sinčić gladan. Ništa drugo nije radila, nego spremala neka jela za tovljenje dece i stalno me kljukala njima. Zbog preke potrebe sam prohodao sa osam meseci, i za svaki obrok sam bežao po kući. Prva reč koju sam naučio bila je:,,Neeeeeeeeeeee!!!!!!!!” , koja se odlično slagala sa situacijom ( od tada sam bežao po kući i vikao:,,Neeeeeeeeeeee!!!!!!!!” ). Kada sam dobio zube, počeo sam da ih koristim i za samoodbranu. Kada bi mi mama prinela kašiku do usta., ja bih stisnuo zube. Ali našli su način da i to reše. Koristili su kašiku kao polugu. Stavili bi je izme|u mojih gornjih i donjih zuba i pritisli, pa sam uvek morao da popustim. Posle perioda stiskanja zuba nastupio je period ucenjivanja. To je zvučalo otprilike ovako:,,Darko, ako ne pojedeš sve nećeš ići napolje.” ,,Ako završiš svoj obrok vodićemo te kod babe i dede.” Ili ću ići u park, ili ću gledati crtani... Ako pojedem, naravno. Posle perioda ucenjivanja nastupio je period pretnji. Pretili su mi baba-rogom, prutom, boc-bocom

( injekcijama ) i drugim strahotama. Tako da sam neprestano jeo i jeo i jeo... Otac, koliko-toliko svestan posledica, opominjao je majku:,,Pa dobro, de, Jadranka, neće deca da ti ostanu gladna.Ne tovi ih toliko.” Ali nije ga slušala. Nastavila je da trpa hranu u mene...

Zadnji period, koji i danas traje, naziva se period proširenog stomaka. Sada sam najviši u odeljenju, a i u kući. Pošto je u mojim godinama ljubav u modi, da ne bih bio debeo moram stalno da skačem. Lako je leti kada za to služi ulica, ali zimi nastaju problemi. Stalno slušam iste rečenice: ,,Darko nije ti ovo košarkaški teren.” ili ,,Darko, opet si razbio luster.” ili ,,Hej, šta to radiš, pokušavaš da srušiš kuću ”? A što više skačem glad u meni sve više raste. Mršav sam, ali stalno jedem. Postao sam kao protočni bojler, čim se najedem, opet ogladnim. Počeo sam sve više da boravim u kuhinji ( što se mene tiče ja bih se preselio

tamo ). Mom ocu je kosa sva obelela zbog mene.

Jedne večeri, kada sam krenuo u kuhinju da nešto gricnem, čuo sam mamu i tatu kako razgovaraju:

,,Stvorili smo Frankenštajna” , uzdahnula je majka.

,,To si ti kriva” , rekao je otac, ,,Ja sam ti lepo govorio da ih ne hraniš toliko, a ti jok!”

Trebalo mi je par sekundi da shvatim da sam ja taj
kako-beše Frankenštajn. A ne znam čak ni šta je to.

Molim vas, dragi prijatelji, ako znate ko je bio taj Frankenštajn, napišite mi pismo da znam kako ubuduće da se ponašam.

Uh, od ove priče sam ogladneo. Idem nešto da prezalogajim...

Autor: Darko Milenković
O.Š. "Stefan Nemanja" Niš

Prethodna stranica