Jesenja bajka

Na Divčibare je došla gospođa Jesen Žutić. Donela je četku i žutu boju, a i donela je natopljene sunđere i ventilatore.

Onda je uzela četku i obojila neke listiće u žuto. Donela je i neke pečurke kao što su: muhare, dedovi, šampinjoni, crvene zeke, vrganje. Kada je sve biljke pomalo obojila krenula je da cedi sunđere i uključila je ventilatore. Ptice su pomalo tužno cvrkutale jer je bilo hladno i nije bilo toliko hrane. Medved je otišao u pećinu i upao u zimski san. Sunce je uspavao zvižduk vetra. Sunđeri nisu dali Suncu da zraci dođu do Zemlje, a ventilatori su radili po ceo dan.

Sad je već Jesen Žutić obojila sve u žuto, a sunđeri su se razmnožili i počeli da se cede, a vetar je duvao ceo dan, ali jače. Sunce je utonulo u dubok san kao i medved. Kiša je pljuštala, vetar se ljuto igrao sa lišćem, a jadne ptice su tražile hranu i sklonište. Jesen Žutić je bila zla, ali Proleće i Leto nisu mogli da dođu u pomoć jer ih je Jesen uspavala.

Ja ne volim jesen zato što je tada hladno i cveće i drveće tužno peva!