Sve
se zbilo jednog prohladnog jesenjeg dana i sve je stalo u jednu
neveliku torbu koju sam nosio na leđima. Krenuli smo moj deka,
ujak i braca u lov.
-Biće bogatog lova! – kaza deka.
-Videćeš divlje svinje! – prozbori ujak.
-Ne lažu te oni! – kaza mi brat.
Bio sam radoznao, kao i svako nestašno dete, ali sam rešio da
podvalim lovcima. Kada smo stigli na vrh velikog brda sa koga
se lepo videlo naše selo, kazah zapovednički:
-Ja ovde komandujem!
Zbuniše se i deka, i ujak i moj braco.
-Kad vam ja kažem da lovite, lovićete divlje svinje i ostale životinje.
-Uredu! – pristaše svi.
Od tog trenutka usmeravao sam lovce svirajući u pištaljku. Na
moj prvi znak, krenuše. Kada sam ih drugi put upozorio, potrčaše,
a kada sam počeo neprekidno da duvam u pištaljku, posmatrao sam
deku, ujaka i bracu kako su naslonjeni na požutelo drveće i kako
drže lovačke puške spremni da ih upotrebe. Video sam da su nestrpljivi,
jer su, eto, došli da ulove divlje svinje, a ja sam im dao znak
da budu mirni kao nestvarne senke.
-Šta dalje da radimo? – upita deka.
-Zaista, šta da radimo? – prozbori ujak.
Brat je ćutao - valjda je čekao moj odgovor - pa se i on oglasi:
-Lovci, krenimo u napad, eno divlje svinje!
-Ne, ne, ne! – odzvonio je moj zapovednički glas.
Zanemeše svi kao kamen na litici toga brda. Posmatrali su moju
senku koja se približavala mestu gde je braco primetio svinje.
I zaista, bila je jedna, ali i njena deca. Ukupno sedmoro prasadi.
-Dođite da ih vidite! – naredih lovcima.
-Strah me je! – kaza braco.
-Ne boj se, ovo nisu divlje svinje! – kazah odlučno.
Deka, uja i braco tada dođoše do mene i svinja, a onda se svi
nasmejaše. Nasmejah se i ja.
-To su deda Jovine svinje! – kazaše.
-Izgubio ih je pre nekoliko dana! – prozbori deka.
-Žalio se i meni! – kaza uja.
-Krenimo sa njima u selo! – reče braca.
Kad nas je video, deda Jova je zaplakao od radosti. Ponudi nas
toplom pogačom i sirom.
-Svima vama na poklon dajem po jedno prase! – kaza deda Jova.
Tu ponudu dobrog deda Jove nismo mogli da odbijemo.
