U neko davno doba... kada još nisam imao brkove i kada sam još mogao da kupim patike u prodavnicama, koje je napravila fabrika,  ja i mama smo se stalno prepirali: ko koga treba da sluša, ko je od koga stariji, ko je koga rodio, ko je od koga jači...
Da bi to ustanovili radili smo ono što su radile generacije pre nas: obarali bismo ruke...

Naravno moja majka je uvek pobeđivala, a kako i ne bi? Ona po ceo dan podiže tanjire, usisivač, pokrivače... ponekad podigne i platu... A ja...? Ja ponekad nekom podignem raspoloženje nekom mojom pričom i to je to... Ali, došlo je vreme kada sam dobio brkove i izdžikljao u visinu ( šta ova današnja hrana može učiniti od čoveka! ) i dobio na snazi, što mi je vrlo milo,  jer, znate, moja majka mi je obećala da čim mogu da joj oborim ruku moći ću i sam da donosim važne odluke kao što su: kad ću da idem u grad, da li ću da učim, a da li ne, kad ću da jedem... Možete da zamislite... Jedva sam čekao da dođe dan kad ću da joj oborim ruku. Ali, jedne noći u gluvo doba, probudim se ja i čujem neku buku. Otišao sam da vidim šta je to i... I imao sam šta i da vidim: Moja majka diže tegove i vežba u najveće.
"šta radiš bre to ?” upitah je zbunjeno.
" Evo, sine, treniram...”
Vidi bogati... Trenira... Hoće na ovakav podao i prljav način da što duže zadrži vlast...! E, pa neće!!! Od sutra i ja treniram!



Autor: Darko Milenković
O.Š. "Stefan Nemanja" Niš

Prethodna stranica