Volim svoj grad

Napisao: Darko Milenković

 

Volim ovaj grad .Šetam njegovim ulicama i otkrivam njegove čari. Star je,u sebi krije mnoge tajne. Zamišljam dok šetam kako li su izgledali prvi stanovnici ovih prostora; Kelti, Tračani, Dardani, Iliri... Kelti su Nišu dali prelepo ime:,,Vilin grad”-Naisus. Priviđalo im se da na obalama reke noću igraju vile. Dok hodam ulicama grada razmišljam da li sam stao na nevidljivu stopu Rimskog vojnika, koji je u antičko doba u vojnom logoru uvežbavao svoje veštine. Zidine rimske Mediane prve su čule plač jednog od najvećih rimskih vladara - cara Konstantina, plemenitog i okrenutog pravoj veri. U vreme njegove vladavine ovde je mnogo vojnika uvežbavalo svoje ratno umeće za neke bojeve koji su im predstojili. Ali, svi su rimski carevi bili dobri vojskovođe, a samo je jedan, car Konstantin, ozakonio hrišćanstvo. Iako velik i jak u doba cara Konstantina i svoje burne istorije, ovaj je grad pretrpeo velika razaranja. Svi vladari su hteli da ga porobe i učine svojim, shvatajući njegov značaj. U petom veku razorili su ga Huni, pod vođstvom Atile - Biča Božjeg. Tek je Vizantijski car Justinijan uspeo da ga obnovi i učini jednim od najutvrđenijih gradova na Balkanu. Uprkos tome Niš su srušili tokom svojih osvajanja Avari i Sloveni. Ali Vilin grad se ponovo dizao iz pepela. Nisu ga zaobišli ni Krstaški ratovi. Bio je veoma napredan grad u to doba, pa je 1189 god. Stefan Nemanja ovde dočekao nemačkog vojskovođu Fridriha Barbarosu. Ponosan sam kad se setim činjenica koje su nam pričali stariji o tom susretu. Naime, naši srpski plemići bili su veoma kulturni i obrazovani i u tome su prednjačili u odnosu na druge. Kao sasvim malo dete, godinama sam se igrao u dvorištu crkve Svetog Pantalejmona, ni ne znajući da je ta crkva baš ono mesto gde su se sreli veliki Stefan Nemanja i Fridrih Barbarosa. Danas, kad to znam, ponosan sam što moja škola nosi ime Stefana Nemanje.
Šetajući dalje gradom, dolazim do Niške Tvrđave. Kakav veličanstven spomenik! Izgradili su ga Turci u vreme svoje vladavine, i to je jedan od najočuvanijih spomenika iz tog doba u našoj zemlji. Često se šetam Tvrđavom. Gledam njene zidine. Čvrste su i stabilne. Kamen na kamenu stoji kao i pre mnogo godina. Unutar njenih bedema osećam se sigurno i zaštićeno,dok slušam smireni tok Nišave koja kraj nje protiče. Sigurno su se tako osećali i stanovnici grada koji je tvrđava štitila. Kad bi kamen mogao da govori, ko zna šta bi nam sve ispričale te zidine, o životu ljudi koji su tu živeli. A i reka, nekad divlja, danas ukroćena, pokušava da nam šapne sve ono što ne znamo, a šta se nekad zbilo, dok je ona vekovima tiho proticala. Pričala bi nam reka sigurno o junaštvu velikog vojvode Stevana Sinđelića koji nije žalio svoj život za dobrobit svoga naroda. Kao i svi veliki junaci iz naše burne prošlosti nije želeo da on i njegovi vojnici živi padnu u ruke neprijatelju. Od njihovih lobanja napravljen je jedinstven spomenik u svetu - Ćele Kula. Ona je trebala da zaplaši srpski narod. Ali ovaj narod niko ne može zaplašiti. Svako ko je posetio Ćele Kulu shvatio je kolika je hrabrost ovog naroda i veličina njegove patnje. Veliki mislilac Lamartin rekao je da narod koji ima ovakve spomenike nikad ne može umreti. I bio je u pravu. Preživeo je Niš i I i II svetski rat. Mnogo je ljudi poginulo, ubijeno u logoru smrti na Crvenom krstu, streljano na Bubnju...Ni novija istorija nije bila blaža prema mojim sugrađanima. Bombardovan je Niš više nego ijedan drugi grad u Nato agresiji. Mnogo je toga srušeno. Ali duh ovog naroda nisu ubili.
Evo, ponovo dolaze praznici. Iz svake kuće u Nišu čuje se pesma. Rađaju se deca. Grade se nove crkve, kuće, ulice, škole, igrališta...Okupljaju se i stari i mladi na raznim priredbama i veseljima. Niš peva. Pevao je i pod bombama, peva i sad. Pevaće uvek.
Zato volim ovaj grad.