-Ko
ima rešen treći zadatak?
U hodniku škole dočeka ga nasmejan nastavnik Milun.
-Zdravo putniče!
-Dobar dan nastavniče. – Borivoje pruži ruku da se pozdrave.
-Daj da se izljubimo... Svi znaju da si se vratio. Znaš da poštar
Nikola prisluškuje svaki razgovor. Namerno je pokvario vrata od
telefonske govornice... Hoćeš li da uđeš u učionicu?
-Ne znam. Da ne smetam.
-Polazi! Hoćeš da ti upišem neopravdani.
Poznata galama, škripa klupa i stolica i po koje parče krede dočeka
ga na ulazu u učionicu. Na zidu, iznad stare table slika Vuka
Karadžića i dalje Njegoša, Branka Radičevića. Niko nije kod svoje
klupe. Kada su ga ugledali nastala je tišina. Brzim pogledom prelazi
preko svih. Ivan, Nikola, Dejan, Maja. Traži devojčicu iz druge
klupe do prozora. Ne vidi je... Iznenada ga, samo ovlaš, po levom
ramenu neko dodirnu. Krupne plave oči, na zarumenelom licu, od
prvog jesenjeg mraza, obavijeno smeđom kosom, stajale su u visini
njegovih, širom otvorenih očiju.
-Nevena!
-Borivoje... Bila sam da okvasim sunđer... Moram da obrišem tablu...
Vratio si se?!
-Vratio sam se. – Sada, kada je pored nje, boravak u Minhenu,
ona velika svetla škola, stambeni blokovi i fabrike, dvodnevno
putovanje sa trojicom dečaka, kao iz bajke, čine mu se potpuno
nestvarnim.
-Hajde u učionicu. Čas počinje za dva minuta. Borivoje ti se danas
odmori, a sutra ćeš da nam pokažeš šta si naučio... Za koji dan
moramo da zakažemo i fudbalsku utakmicu u čast tvog povratka.
Odjednom je počeo da oseća umor. Noge ga ne slušaju, kao da svaka
ide, nekim svojim putem. Oseti vrtoglavicu. U trenutku je zapazio
samo dedinu ruku, za koju se čvrsto uhvatio.
Probudio se tek kasno popodne. Zatvori oči pa ih opet otvori,
da se uveri u stvarnost. Boji se da na zidu ne vidi crveno plavu
svetlost reklame. Na stolici, pored kreveta, sedi Vida i u ruci
drži tanjir tople supe.
-Gde je taj međunarodni begunac? – Iz hodnika dolazi hrapav glas
šumara Mihajla. – Evo doneo sam telegram. Sreo me je poštar Nikola
i zamoli da vam ga ja uručim... Gde si Janko?
-Hajde Mihajlo, hajde. Vido donesi nam po rakiju.
-Polako. Prvo telegram. Izvoli.
U gornjem desnom uglu stoj broje pošte, današnji datum,a ispod
tekst:
"Tata, završio sam u policiji sve oko Borivojevog nestanka.
Pozovi ovih dana Miroslava, iz mog bivšeg preduzeća i pitaj ga
da li je još uvek ispravan kamion koji sam ja vozio. Za sada ne
pričaj da smo odlučili da se vratimo. Očekuj nas u drugoj polovini
decembra, za slavu, ako Bog da. Javi kako je Borivoje. Obećavam
da ga neću grditi i vikati. Najvažnije je da smo zajedno. Nekako
ćemo se snaći."
Janko presavi papir i vrati ga u koverat, koji stavi u unutrašnji
džep sakoa. Sporim pokretima ruke poče da se pipa po džepovima
i da traži cigaretu i upaljač...
U sobi se oseća blag miris rakije šljivovice, koju je Vida usula
u čaše. Vatra pucketa u šporetu i stvara prijatnu toplotu i sigurnost.
Magla, koja je čitavog dana pritiskala brda i kuće i nije dozvoljavala
putnicima da vide ni pet metara ispred sebe, sada se potpuno povukla.
