Maglovito
jutro nateralo je Janka da ustane ranije nego što je navikao.
Kada su ovakva jutra oseća bol u grudima od duvana. Seo je na
stoličicu, pored šporeta i počeo je da raspiruje vatru.
-Ne diraj. Ja sam pre deset minuta ubacila dva drveta. Pusti neka
se vatra razgori. – Vida pokušava da ustane i da obuje papuče.
-A i ti si budna. Ne možeš da spavaš.
-Nisam spavala ni dva sata. Boli me svaka kost. Trebalo je da
poslušam Stevana i da odem u banju. A meni je žao para... Ko će
od nas da ode do štale?
-Ja ću, čim ti pitaš ko će. Znam da nemaš snage. Lezi još. Napolju
je hladno kao da je Sveti Nikola.
-Svašta sam noćas sanjala... Neka Bog oprosti šta sve čovek može
da sanja.
-Šta si sanjala?
-Sanjala sam prvo Svetozara i Nadu, kao lete prema nekom ostrvu
na kojem su nepregledne šume. Tek što su sletele počele su da
ih napadaju životinje i neki neobični ljudi. Imali su izobličene
glave i dugačke ruke. I kada su ih te utvare gotovo savladale
odnekuda je doleteo Borivoje, ali sav blatnjav po licu. Oči mu
nekako još krupnije. U tom trenutku poče da pada kiša. Kada su
one životinje i ljudi videli Borivoja, one još jače počeše da
napadaju na ovo dvoje, a on u tom trenutku dobi neku snagu i podiže
oca i majku i ponese ih sa ostrva. Spustio ih je u naš šljivik,
onako iznemogle i krvave.
-Nemaš pametnija posla nego da tako sanjaš decu.
-Šta mogu kada stalno mislim na njih. Sve očekujem da mu čijem
glas, ispred kuće, kada se vraća iz škole... I Nevena nam slabo
dolazi... Ima mnogo obaveza u školi.
Dvoje starih ljudi sedi povijeno pored šporeta, zagledani u crveni
plamen. Napolju magla pritisla brda, kuće, sve. Sa vremena na
vreme čuje se pucketanje bukovog drveta u šporetu, a sa vetrine
dolazi ravnomerno kucanje sata. Pored bukove vatre oseća se i
blag miris jabuka i dunja sa kredenca. Iznenada se začuše koraci,
ispred ulaznih vrata i radosno cviljenje keruše. Posle nekoliko
trenutaka vrata se otvoriše.
-Deda, baba... Dobro jutro!
Oni ustaše sa stolica. I jedno i drugo misle da sanjaju, jer Borivoje
stoji na ulaznim vratima, a oko njega samo belina magle, koja
dopire spolja.
-Ja sam. - Nasmeja se Borivoje, kada je shvatio da baba i deda
ne veruju da je to stvarno on.
-Snago moja... Živote moj... Ti si. – Jedva progovori Janko.
Vida i dalje ćuti. Ne može da se pomeri, a u sebi se zahvaljuje
Bogorodici i Svetom Nikoli. Sela je na stoličicu, ali je posle
nekoliko trenutaka ponovo ustala.
-Moj očinji vide. – Prošaputa Vida. – Znala sam. Znala sam po
snu koji sam noćas sanjala.
Borivoje više ne čeka da se baba i deda priberu. Utrčao je u sobu
i oboje čvrsto zagrlio. Oseća miris duvana, sena, ovčijeg mleka.
Čitavo telo mu se ispunilo nekom, njemu neobjašnjivom toplinom.
Ne oseća umor i težak ranac na leđima, koji ga je sve do pre nekoliko
trenutaka žuljao, po levom ramenu.
-Gde su Stevan i Nada?- Upita ga Vida posle nekoliko trenutaka,
kada je došla svesti.
-Pusti ga da sedne. Da se odmori. Prekori je Janko. – Tu su, nisu
na Marsu, ili na onom tvom ostrvu... Sedi sine. Daj taj ranac...
Šta si sve tu natovario.
-Deda...
-Daj baba sok.- Nastavi Janko da prigovara Vidi.
Borivoje popi sok i pozva babu i dedu da sednu pored njega.
-Sada me saslušajte, ali ne moj da me prekidate.
-Da si nije nešto desilo? – Poskoči Vida sa stolice.
-Jesi li ti čula šta ti se kaže. Ne prekidaj ga dok govori.
-Deda, baba... Ja sam u petak sam krenuo iz Minhena kući. Mama
i tata za to ne znaju... Sada verovatno znaju i zbog toga su ljuti
i uzbuđeni. Oni su u petak otišli za Hamburg, tata vozi kamion
vikendom, bolje se plaća. Trebalo je da i ja sa njima putujem,
ali sam im rekao da moram da učim. I tako, od petka popodne, pa
sve do sada, ponedeljka ujutru, putovao sam iz Minhena.
-Kako? – Jedva uspe da upita Janko.
-Auto stopom, vozom i autobusom.
-Znam sine da si tako. Nisi na magarcu. Nego, kako si prelazio
granice?
-Pomogli su mi drugovi koje sam upoznao u Nemačkoj, ali to sada
nije važno. Kada sve ovo prođe, ispričaću ti kako se sve dešavalo
i ko su ti dečaci. Uglavnom sve je prošlo bez problema. Granice
sam prelazio pešice ili sakriven u vozu.
