Sa
prvim sumrakom počele su da se pale narandžasta svetla, pored
auto puta. Kroz polu otvoren prozor, sa zadnjeg sedišta automobila,
Borivoje čuje ravnomeran huk, uvek kada auto prođe pored betonskog
stuba na kojem je svetiljka. Ispred njih, s desne strane, stoji
natpis “Minhen 35 km”. Stevan pokušava da pronađe radio stanicu
koja emituje muziku, ali sa radija dopire samo nemački jezik.
-Opet Nemci pričaju o nama na vestima, kao da nemaju svoje probleme.
-Deda kaže da oni to namerno rade, zato što je lakše voditi tuđe
brige, nego svoje. – Posle dužeg vremena oglasio se Borivoje.
Ispred njih se proteže nepregledni grad. Svakog trenutka pali
se i gasi bezbroj novih svetiljki. Svetla automobilskih farova
presecaju zgrade, ulice, parkove. Kako postepeno ulaze u grad,
Borivoje čuje sve veću buku, koja ga podseća na škripu točkova
lokomotive.
-Tata, pojačaj radio.
Sa auto puta skrenuli su desno, onda su prošli širokom ulicom,
širom i od samog auto puta, zatim su došli do raskrsnice u koju
vozila dolaze iz svih pravaca. Kada su izašli iz kružnog toka,
ušli su u ulicu sa čije se obe strane nalaze neuobičajeno stare
zgrade. Iz te ulice su skrenuli levo i odmah posle dve stotine
metara Stevan je zaustavio auto.
Siva zgrada, sa četiri ili pet spratova, Borivoje nije odmah mogao
da oceni visinu zgrade zbog mraka, na kojoj su se nalazili veliki
beli trokrilni prozori, sa narandžasto belim zavesama, učinila
mu se ružnom i nekako hladnom. Ulazna vrata su od metala i stakla.
Donje levo staklo je polomljeno. Na ulaznim stepenicama sede mladić
i devojka. Njemu je kosa ofarbana u zeleno, ima pocepane pantalone,
a na nogama vojničke čizme. Osoba pored njega, podseća na sve
drugo, osim ne na devojku, a da to zaista jeste odaju je grudi
i izrazito jaka šminka iznad očiju. Oni se smeju i međusobno guraju.
Tek kada im je Borivoje prišao, primetio je, između njih, flašu
žestokog pića, cigarete i načetu veknu hleba.
-Mi smo tu na prvom spratu... Eto tu, broj četiri. Hajde uđi,
to je tvoj stan. – Stena sa torbama u ruci gura Borivoja ispred
sebe.
Iz hodnika, ne većeg od ostave, ulazi se u dnevnu sobu. U ovoj
sobi se nalazi regal, dva kreveta, sto, koji je postavljen izmedju
njih. Iz sobe se ulazi u nišu u kojoj su kuhinjski elementi. Iz
hodnika se ide desno u kupatilo i to je sve.
Spustio je torbu i seo na krevet naspram televizora. Uz pomoć
daljinskog upravljača prebacuje tv kanale. Rok muzika, pank muzika,
onda vesti, kaubojski film na nemačkom jeziku, trke motorcikla,
tenis, bundes liga, muzika koju sviraju žene u nemačkoj narodnoj
nošnji, reklame... U ušima i dalje oseća zujanje i pritisak. S
polja ne dopiru pojedinačni zvuci automobilskih sirena, kočnica,
tonovi koje proizvode fabrički pogoni, koji se mogu videti na
svakom koraku u ovom delu grada. Svi ti zvuci prolaze kroz zid
i prozor i pretvaraju se u ton, koji pomešan sa tišinom sobe,
koju mogu da osete umorni i usamljeni, kod Borivoja stvara još
veći pritisak.
-Nado, razmesti nam krevet... Umoran sam. Sine, ja ujutru idem
rano na posao. Mama ima još dva dana od odmora, tako da imate
vremena da kupite sve što vam je potrebno za školu. Sutra će te
otići i do škole, da vidiš gde se nalazi.
-Boro, - zagrlila ga je majka, - znam da ti je sve ovo nepoznato,
strano i pomalo odvratno. Tako je i nama bilo, kada smo prvi put
doputovali. Ali, morali smo da prebolimo. Da samo znaš kakav nam
je bio prvi stan. Nismo imali kupatilo, umivali smo se na česmi
ispred stana. Sada je drugačije. Ako bude sve onako kako smo planirali,
već naredne godine zakupićemo novi stan, u kojem ćeš ti da imaš
svoju sobu... Hoćeš li da jedeš?
-Ne, nisam gladan. Još u stomaku osećam sendvič, koji sam pojeo
u Mađarskoj.
-Ti slobodno gledaj televizor. Meni i tati ne smeta.
Okrenuo se prema zidu. Prošlu noć je spavao u svom krevetu, koji
miriše na dunje i jabuke, a ovaj miriše na neki deterdžent. Na
plafonu se smenjuju crveno plave znaci, reklame proizvođača piva,
koja je postavljena na vrhu zgrade, preko puta. Iznad kreveta,
u kojem je spavao sinoć, nalazi se poster košarkaškog kluba Partizan
i pet fotografija njegovog odeljenja, od prvog do petog razreda.
Pomisao na razred i drugove ga je uplašila, zbog toga čvrsto zatvori
oči, u nadi da će tako pre da zaspi.
Prostrano školsko dvorište u čijem sastavu, pored sportskog terena
je park i zgrada škole, ukrašena fasadnom crvenom ciglom, Borivoju
se učini svetlo i veselo. Začudio se kada je u dvorištu zatekao
decu različite rase i narodnosti. “Što bi se Dejan začudio da
vidi crnce u našem školskom dvorištu. A tek nastavnik Milun ili
šumar Mihajlo, koji bi verovatno pomislio da su to unučad američkih
pilota, koje je on video u selu, u toku Drugog svetskog rata,
o kojima priča uvek kada se raspravljaju ko je gde bio za vreme
rata.”
-Mama, kakva je ovo škola?
-Tu idu deca, koja su kao i ti, iz drugih zemalja došla u Nemačku.
Vidiš, ima dosta dece iz naše zemlje i iz drugih zemalja, koji
govore kao mi, ali ima i Turaka, Marokanaca, Indijaca, Afrikanaca.
Biće ti ovde mnogo zanimljivije, nego što si mogao da pretpostaviš.
-A gde su nemačka deca?
-Sa druge strane, ovog dvorišta je njihova škola, ali to ne treba
da te mnogo interesuje. Nastavnici iz ove škole su veoma slični
našim nastavnicima.
-Niko ne može da bude sličan nastavniku Mulinu.
-Ne želim da te ubeđujem. Dopašće ti se ovde, samo sačekaj još
koji dan dok ne upoznaš nove drugove... Ja sada idem. Kada se
vratiš iz škole podgrej ručak. Nemoj da izlaziš napolje. Tata
i ja se vraćamo oko sedam sati večeras. Zdravo.
-Zdravo... Mama...
-Reci?
-Nema veze... Vidimo se.
Hteo je da je pita šta će da radi, sam u stanu, do sedam sati,
ali nije hteo da ispadne detinjast i nerazuman prema roditeljima.
