Za to vreme i knez Nikola je održavao izvesne veze sa Bečom, ali mu tamo nisu mnogo verovali, jer su znali da je on tada bio sav odan Rusiji. Knez Nikola je dobro video koliko je kralju Milanu u nacionalističkim redovima smetala njegova i suviše otvorena i skoro do krajnjih linija dovedena saradnja sa Austrijom, pa se mudro trudio da podigne svoju popularnost na račun njegove. Naše društvo, mada razočarano posle Berlinskog Kongresa, ipak nije bilo sasvim klonulo. Verovalo je u bolje dane, nekom dubokom, pameću neobjašnjivom, instiktivnom prasnagom. I ne samo da je verovalo, nego je bilo u izvesnim oblastima i borbeno, spremno na nova pregnuća. U Hercegovini se od okupacije četnička akcija nije bila sasvim smirila. Kad je u martu 1881. bečka vlada objavila poziv u vojsku u Boki Kotorskoj, a 23. oktobra iste godine proglasila vojni zakon za Bosnu i Hercegovinu dade to povoda za nov ustanak. U Krivošijama je počelo četovanje već u leto te godine, pa se proširilo i na Hercegovinu. Glavni četovođa beše Stojan Kovačević, već oprobani junak i poznat hajduk. U ustanku su učestvovali i pravoslavni i muslimani u srezovima istočne Hercegovine, duž crnogorske i turske granice. Načelnu borbu sa protestom počela je mostarska pravoslavna opština, ali se pokretu nisu pridružile sve ugledne vođe iz prošlog ustanka. Naročito se primećivalo otsutstvo starog vojvode Zimonjića. Ustanci su tokom zime 1881/2. god. imali izvesnih uspeha, ali nisu mogli, bez oružja, odoleti vojničkoj snazi Habzburške Carevine. Od pravoslavnih se, pored Stojana Kovačevića, istakao Đoko Radović, a od muslimana Salko Forta i Hajdar-beg Čengić. Srbija u tom pokretu nije imala nikakva učešća, a Crna Gora pomagala ga je samo krišom i oskudno. Austro-Ugarski ministar Inostranih Dela izjavio je ovom prilikom, "da je taj ustanak poslednji krik smrtno ranjenog Slovenstva na Balkanu", verujući da je ugušivanjem ustanka ugušen i duh koji ga je izazvao.

U opozicionom pokretu protiv austriske vlasti javljaju se sad sve češće i Srbi iz Dalmacije. Oni su imali dvadesetih i tridesetih godina XIX veka da izdrže teška iskušenja sa unijaćenjem, na kom je radio čak iz vremena Karađorđeva ustanka poznati, vladika Venedikt Kraljević. Ali su svi pokušaji ostali bez većih rezultata. Primeri Matavuljeva Pilipende izraz su čestite gorštačke postojanosti naših ljudi. Jugoslovenski pokret sredinom prošlog stoleća imao je u Dalmaciji odlučnih pobornika i među hrvatskom većinom i među srpskom manjinom, ali je i tu sudbina Bosne i Hercegovine i rešavanje naše budućnosti dovelo u oštar sukob pripadnike oba plemena. Srbi su iz početka tražili s Hrvatima zajedno da se pridruže Hrvatskoj i Slavoniji, ali ih je posle habzburška orientacija većeg dela hrvatskih političara odvela u saradnju sa malobrojnom talijanski vaspitanom inteligencijom i nešto trgovačkog građanstva za autonomiju Dalmacije. Nikola Tomazeo, jedan od najinteresantnijih duhova nove Dalmacije, talijanski pisac od glasa, nadao se spasu Dalmacije od Srbije, a bio je odlučni protivnik opredeljivanja za Hrvatsku i Austriju. Mada je reformama austriske i austro-ugarske države od 1867. i 1868. god. bilo predviđeno, da Dalmacija uđe u sastav zemalja krune Sv. Stevana i da se sjedini s Hrvatskom, to nikad nije bilo ostvareno, sve do sloma Dunavske Monarnije. Branilo se to strateškim razlozima, ali u stvari Beč, a naročito Pešta, ni Hrvatima, kao ni Srbima, nisu dali prikupljanje svih narodnih snaga u jedno telo. Ujedinjenje Hrvata obećavalo se uvek iz Beča, kad im je trebala hrvatska pomoć, ali su stalno prevlađivali obziri prema Mađarima i njihovim interesima. Posle okupacije Bosne, 1879. god. Srbi su izašli iz dotle srpskohrvatske Narodne stranke i osnovali su svoju posebnu Srpsku narodnu stranku. Kao organ te stranke počeo je od 1880. god. izlaziti Srpski list pod uredništvom Save Bjelanovića. U borbi protiv režima pored Srba pravoslavnih ističu se u Dalmaciji, a naročito u Dubrovniku i njegovom kraju, i Srbi katolici, među kojima su najlepša imena toga vremena, kao što su Medo Pucić, Valtazar Bogišić, Pero Budmani, Luka Zore, Antun Fabris, Milan Rešetar i mnogi drugi, pa čak i katolički sveštenici. Braneći srpsku misao kao slobodarsku i antiaustrisku oni nisu bili protivnici Hrvatstva, nego samo onih Hrvata koji su služili ideji Habzburga. Inače su bili i ostali pobornici ideje narodnog jedinstva i radili su na njoj i u vreme najljuće borbe. O tom je rečit dokaz, već samim svojim imenom, dubrovački književni list Slovinac (1878-1884.).

U Vojvodini je pritisak na Srbe bio naročito jak. Mađari su u Omladini i njenim simpatizerima gledali čiste veleizdajnike, nosioce velikosrpske misli, koja radi da izvesne zemlje krune Sv. Stevana uvedu u zajedničku srpsku državu. Miletić, nesumnjivo najpopularniji i najborbeniji vođa Srba na toj strani, čovek slobodouman ali i odviše otsečan, razvio je borbu na više strana, svuda ne iz neophodne potrebe. U borbi s neprijateljima iz Beča i Pešte nije možda bilo potrebno u veoma žestokoj borbi cepati narodne redove do nepomirljivosti, kao što je činio on izazvavši borbu sa pretstavnicima crkve, patriarhom Samuilom Maširevićem i posle Germanom Anđelićem. Ti naši prvosveštenici imali su nesumnjivo velikih nedostataka i u svojim postupcima bili su vođeni ponekad ružnim motivima, ali je u sukob s njima uneseno mnogo strasti i s Miletićeve strane, i tako je stvoren razdor koji je trošio narodnu snagu na sporednim, mesto na glavnim pitanjima. Kad je izbio hercegovački ustanak, on je energično gurao u rat, ne osećajući sve teškoće i opasnosti, kojima su se Srbi izlagali. Bojeći se njegova uticaja u narodu mađarske su ga vlasti zatvorile noću 20. i 21. juna 1876. optužile ga zbog veleizdaje i na Bogojavljenje 1878. osudile ga na pet godina tamnice. Po molbi narodnog sabora car ga je pomilovao 15. novembra 1879. Ali on više nije stari lav. Bori se, istina, još neko vreme, ali uskoro malaksava, savladan paralizom. Od kraja 1883. god. on ne učestvuje više u javnom životu.

A za to vreme mađarska vlada s planom vrši mađarizaciju na celom svom području. Ukida i šikanira srpske veroispovedne škole. "Samo u 14 šajkaških opština oduzeto je Srbima oko 25 školskih zgrada". U svima narodnim školama uveden je mađarski kao obavezan predmet. "Zemaljski mađarski savez", osnovan 1873. god., zastupao je gledište, "da u Mađarskoj nema druge narodnosti sem mađarske", pa je u tom smislu i delovalo. Pomađarivana su lična i porodična imena, imena mesta i sela. Vršio se pritisak na zavisne ljude, premamljivali se slabiji karakteri. Sistematskim izbornim nasiljima vršilo se falzivikovanje narodne volje i sprečavao se ulazak pravim narodnim ljudima u parlamenat. Dok su ranije bili ogorčeni protivnici bečkog centralizma i germanizacije Mađari su od 1867. god. bez mnogo obzira primenjivali te iste metode.