Liberalna opozicija našla se odmah u antiaustriskom taboru. Ali glavne teškoće novoj vladi nisu došle u spoljašnjoj politici od nje, nego od nove radikalne stranke. Dok nisu strušili liberale naprednjaci i Pašićeve pristalice, išli su zajedno, a potom su se, početkom 1881. godine, radikali izdvojili i krenuli svoj list Samoupravu. U spoljašnjoj politici radikali su u svom programu tražili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim "pomaganje neoslobođenih delova i buđenje svesti o narodnom jedinstvu". Dotle obeleženi kao crveni i internacionalci, radikali su ostavili čisto nacionalne ciljeve svojoj i Srbijinoj državnoj politici.

Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije. Prema crnogorskom knezu Nikoli, kao prema takmacu, odavno je osećao nepoverenje: za Grčku je nalazio, da se pokazala kao nepouzdan saveznik i nelojalan drug; a u Bugarskoj je gledao nezasluženo nagrađenog sudeonika i budućeg protivnika. Ta svoja uverenja on je, bez diplomatskog prikrivanja, izneo u jednom svom pismu austro-ugarskom ministru Inostranih Dela, baronu Hajmerlu, hoteći mu pokazati koliko je on iskreno lično ubeđen da Srbiji nema drugoga puta sem naslona na susednu Dvojnu Monarhiju. Od tog ubeđenja, pisao je on drugom prilikom, napravio je svoj program. Sem toga, on nije osećao ni dovoljno sigurnosti za sebe i svoju dinastiju videći da u narodu radikalski "crveni" pokret uzima maha, da postoji protiv njega prilično nezadovoljstvo kod izvesnih političkih ljudi liberalne stranke i da dinastija Karađorđevića ima još uvek dosta simpatizera u narodu. Može biti da je na njegovu ličnu sujetu delovalo, najposle, i to, što se u martu 1881. god. rumunski knez Karol proglasio za kralja. Zbog svega toga, Milan je, posle završenog trgovinskog ugovora, počeo pregovore u Beču i za sklapanje jednog političkog sporazuma. Krajem maja 1881. on se krenuo u Berlin, gde je bio pozvat od cara Vilhelma, a odatle u Petrograd, da pozdravi novog ruskog cara Aleksandra III. U Petrogradu knez Milan je naišao na dosta hladan prijem. Dalo mu se osetiti da nisu zadovoljni njegovim držanjem i smenom J. Ristića, koji je kod ruskih diplomata bio stekao najviše poverenja od svih savremenih srpskih državnika. To je kod kneza samo pojačalo raniju mržnju i mesto da ga opomene, samo ga je više razdražilo. Po povratku iz Petrograda on se zadržao u Beču i završio je pregovore o političkom ugovoru sa Austro-Ugarkom. To je čuvena Tajna Konvencija, koju je u Beogradu, ne tražeći prethodno odobrenje ne samo Skupine nego ni same vlade, po volji kneza Milana potpisao Č. Mijatović 16. juna.

Tajna Konvencija predviđala je uzajamnu priateljsku politiku. Srbija se obavezala, da na svom području "neće nikako trpeti politička, verska ili druga spletkarenja koja bi išla protiv Austro-Ugarske Monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu, Heregovinu i Novopazarski Sandžak". Za tu obavezu Austrija je bila spremna da odmah prizna eventualni proglas Srbije kao kraljevine i da se založi kod drugih sila da i one to priznaju. U četvrtoj tačci Srbija se obavezala, da "bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom". U slučaju rata Austrije sa jednom ili više drugih sila Srbija će održavati prijateljsku neutralnost, a isto tako i Austrija prema Srbiji. Eventualnu vojničku saradnju odrediće, u slučaju potrebe, posebna vojna konvencija. Kao najvažniji ustupak za Srbiju smatrao je Č. Mijatović sedmu tačku konvencije, koja je sadržavala ovaj stav: "Ako sticajem događaja, čiji se razvoj ne može predvideti, Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski Sandžak) Austro-Ugarska se neće tome protiviti i zauzeće se, da i druge sile skloni na držanje povoljno po Srbiju". Ovaj sporazum je ceo imao ostati tajan i trajati deset godina.

Ova konvencija, sklopljena iza leđa odgovorne vlade, izazvala je oštru osudu M. Piroćanca, pretsednika ministarskog saveta. Naročito je on osuđivao četvrtu njenu tačku nalazeći da potpuno veže ruke Srbiji i da je u stvari dovodi u jednu vrstu vazalstva prema susednoj velikoj sili. On je s toga ponudio knezu ostavku svoje vlade ili izmenu i ublažavanje te tačke. Kako je ugovor već bio potpisan i kako se u Beču smatralo, da je baš ta tačka "najbolja tekovina", knez se našao u ne maloj neprilici. Bilo je ne samo vrlo nezgodno izazvati pad vlade na tom pitanju, nego je bilo još teže naći drugu vladu koja bi pristala da vodi tu novu politiku. Tu teškoću uviđali su i u Beču i pristali su na jednu pismenu izjavu, koja je naglašavala austrisku dobru volju da pomaže srpsku nezavisnost i koja je objašnjavala da Srbija, po toj obavezi, ne može zaključivati nikakve nove političke ugovore, koji bi bili protivni duhu sklopljene konvencije. Ali je pre tog pristanka dobila tajnu pismenu izjavu kneza Milana, da njega kao vladara Srbije veže četvrta tačka konvencije onakva kakva je.

Knez je konvenciju sklopio sa punim uverenjem o njenoj korisnosti i ispunjavao je lojalno njene obaveze. Austrija sigurno u Srbiji nikad nije imala čoveka, koji je bio više uveren o potrebama dobrih odnosa s njom. Uverena i sama o tom ona je prema knezu imala puno poverenje. Sva korist od te po Srbiju dosta teške konvencije sastojala se u tom, što joj za izvestan niz godina Austrija nije pravila nikakvih naročitih smetnja i teškoća i što nas je u izvesnim pitanjima i podržavala.

Naskoro posle sklopljene konvencije, 22. februara 1882., Srbija je proglašena za kraljevinu i car Franc Josif bio je prvi vladar, koji je Milanu čestitao i priznao kraljevsko dostojanstvo. Ali nova titula nije digla ugled mladom kralju. Proglas kraljevine došao je u vreme kad je zemlja bila veoma uzbuđena drugim pitanjima i kad se mislilo da je nova forma samo plašt da pokrije druge nezgode. U zimu 1881. god. došlo beše do bankrotstva akciskog stranog preduzeća Generalne Unije, sa kojom je vlada bila sklopila ugovor o građenju železnice i kojoj je dala blizu četrdeset miliona dinara obveznica. U publici je tim povodom nastalo ogromno razdraženje koje je s naročitim uspehom iskoristila vrlo aktivna radikalna opozicija.