Slovenska plemena, krenuvši u onako velikom broju u Vizantiju, nisu bila mnogo pometena avarskom akcijom protiv njih. Njihovi glavni odredi čak se ne htedoše ni vraćati dok ne svrše ono, što behu naumili. Ovog puta, u unutrašnjosti ni od kog nesmetani, oni pljačkaju široka vizantiska područja, i to, kako veli savremeni Jovan Efeski, jedan jermenski pisac, "čitavu Heladu, tesalske i tračke pokrajine" i "zauzeše mnoge varoši i gradove". Važno je, međutim, da oni ne napuštaju odmah zemlju, u koju provale, nego da tu počinju prezimljavati i ostajati "kao u svojoj zemlji". Isti pisac izrično kazuje, kako Sloveni u Vizantiji "stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom području;" dalje, da "do današnjeg dana (to je godina 584.) stanuju, sede i počivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, pleneći, ubijajući i paleći; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja i naučili su ratovati bolje od Romeja." I ako te reči ne treba uzeti doslovno, jer sam kazuje, da su Sloveni bili i isterivani i da, još uvek priprosti, ne izlaze van šumskih predela i da ne znaju za oružje osim kopalja, ipak one kazuju toliko, da se Sloveni počinju privikavati na vizantiske zemlje i da iza pljačkaških upada ostaju i poneki, koji se tu zadržavaju i delomično nastanjuju. Da je to nastanjivanja bilo u primetnoj meri krajem VI ili početkom VII veka vidi se iz jednog detalja vojničkog strateškog spisa, koji se pripisivao caru Mavrikiju. U opisu Slovena i Anta tamo se kaže, kako su ta plemena slobodoljubiva i nikako voljna da robuju ili da neko njima vlada, "a naročito u vlastitoj zemlji." U Taktici cara Lava to se mesto precizira: da je njihova zemlja s one strane Dunava. Znači, dakle, da je s njima bilo iskustva i na drugoj strani reke, gde su čuvali svoje osobine, i ako na tuđem tlu.

Kad je umro car Tiberije (582.) i nasledio ga njegov zet i uspešni vojskovođa u Aziji Mavrikije, severna je granica carevine bila veoma rovita. Sva bolja vojska bila je još uvek zauzeta u bogatim i za carstvo vrlo važnim pokrajinama Male Azije. Osećajući to, varvari postaju sve nasrtljiviji. Ne poznavajući još novog cara hagan beše poslao svoje ljude u Carigrad, da za svaki slučaj sklopi mir. Kod Mavrikija to poslanstvo s početka nailazi na lep prijem i on pristaje da prizna stvoreno stanje, ne želeći novih zapleta. Tu predusretljivost Avari shvatiše kao slabost i uviđajući da je mir preči carevini nego njima, hagan ga je naskoro počeo ucenjivati i spremao se, da svoj stečeni posed još bolje zaokruži. Pokloni, koji mu se šalju iz prestonice, nisu mu dovoljno lepi i on ih vraća natrag; traži povišenje godišnjeg dara sa 80.000 na 100.000 zlatnika. Kad mu Mavrikije to odbija, Bajan 584. prekida ugovor i odmah počinje rat. Njegov napadaj na pogranični Singidunum bio je toliko nenadan, da je zatekao građane van grada, pri poljskom radu. Po napred smišljenom planu Avari su napali sve romejske tvrđave na velikoj dunavskoj arteriji, Singidunum, Auguste i Viminacij. U toj navali oni prodreće sve do Anhijala, naišavši na otpor samo kod singidumskih gradskih vrata. Iznenađeni i donekle uplašeni tim naglim prodiranjem varvara, Vizantinci im poslaše dvojicu izaslanika, bivšeg poglavara Sicilije, Elpidija i careva dvorjanika iz telesne straže Komentiola, da pregovaraju o miru. Osećajući svoju snagu hagan je bio ohol i uzimao je preteći stav, i kad se jedan od vizantiskih poslanika, Komentiol, usudio da odgovori ravnom merom, bio je toliko besan, da ih umalo nije oba pogubio. Posle izvesnog vremena pregovori su ipak ponovo nastavljeni i 585. došlo je do mira popuštanjem Vizantije i primanjem poznatih avarskih zahteva.

Ali stvarnog mira nije bilo. Videći nemoć carevine ni Sloveni ne htedoše da ostanu bez udela u dobiti. Te iste godine, kad Avari sklapaju mir s Vizantijom, po svoj prilici samo za to da se pripreme za nove pohode, javljaju se i Sloveni sa svojim napadajima. Vizantiski ljudi su držali, da su te napadaje neposredno potakli Avari. Stvar nije nemoguća, i ako je malo neobična iza onih upada avarskih na njihovo područje za račun Vizantije. Objasniti se može ili tako, da su i Avari i Sloveni uvideli, da im je mnogo izdašnije zajednički napadati na oslabelo carstvo, nego se trošiti u uzajamnoj borbi; ili da su Sloveni, pritešnjeni i zaplašeni od avarske sile, primili na se dužnost njihovih prethodnica. Upad Slovena, posle mira sa Avarima, došao je neočekivano i imao je, usled toga, s početka uspeha. Prodrli su duboko čak do Dugog Zida, i u opasnosti za prestonicu sam je car organizovao obranu. Poznati Komentiol je, međutim, s tračke strane pripremao čete i onda, jednog dana kod reke Erginije iznenada izvršio napad i znatno potukao neke pljačkaške odrede. Sloveni su ipak ostali u zemlji i Komentiol ih je morao napasti po drugi put kod Adrijanopolja, blizu tvrđave Ansina, gde su bili pod vođstvom nekog Radogosta. Tek tom drugom pobedom bila je Astika oslobođena od Slovena.

U jesen iste godine, 585., krenu se protiv Vizantije i hagan Bajan sa Avarima, možda u pomoć Slovenima. Izgovor ili možda neposredan povod za napadaj bio je u povređenom ponosu Bajanovom. Jedan skitski sveštenik ("bokolabra") učinio je preljubu s jednom od haganovih žena i na begu u Tursku bio je uhvaćen od Vizantinaca i, mesto Avarima, poslat je u Carigrad. Razdražen tom nepažnjom prema njegovoj časti i ličnosti Bajan je odmah otpočeo neprijateljstva, toliko naglo, da njegov poslanik u prestonici, koji beše došao da primi godišnje poklone, nije imao kad da se vrati. Hagan je opustošio svu dunavsku okolinu i zauzeo s nešto otpora veći deo graničnih tvrđava. Car poveri vrhovno zapovedništvo vojske Komentiolu. Za teške prilike Vizantije na Balkanu nema možda rečitijeg svedočanstva od toga, da je cela ta vojska, pribrana u Anhijalu, iznosila tek 6.000 pravih boraca i da se sa tom šakom ljudi imala braniti čitava dunavska linija i svi balkanski klanci! Pa ipak, izvesni vizantiski odredi držahu se vrlo dobro i kod Tomija umalo ne zarobiše samog hagana. Samo, kad je razmer snaga bio i suviše očevidan i u vođe ušao strah, da pri borbi ne prođu vrlo rđavo, nastala je pometnja i zaređali porazi. Avari prodreše u Trakiju, uzeše mnoge gradove i zaustaviše se pred Adrijanopoljem. Uzbuđena prestonica bila je veoma nezadovoljna čitavom organizacijom obrane i u svojim prekorima i posprdnim pesmama nije štedela ni vojno vodstvo, ni samog cara. Pod utiskom neposredne opasnosti brzo je spremljena nova vojska, koja sa uspehom prima borbu i posle poraza Avara čisti Trakiju od provalnika.