U vojnoj konvenciji između Srbije i Bugarske bila je podrobno predviđena vojnička saradnja između te dve države. Ona je u čl. 3. dolazila u obzir prema Austro-Ugarskoj samo onda, ako nastupi situacija predviđena u pomenutom čl. 2. ugovora, ili ako Austro-Ugarska neposredno napadne Srbiju. Ugovor i konvencija nemaju nijedne tačke, koja bi nosila ofanzivan karakter protiv Dunavske Monarhije. Isti je slučaj i sa srbijansko-crnogorskim ugovorom u tom pogledu. Čl. 3. vojne konvencije glasio je doslovce ovako: "Ako Austro-Ugarska napadne Srbiju, Bugarska se obavezuje da odmah objavi rat Austriji i da pošlje u Srbiju vojsku, koja ne može biti manja od 200.000 vojnika, a koja će udružena sa srpskom vojskom dejstovati defanzivno ili ofanzivno protiv Austro-Ugarske. Bugarska je u istoj obavezi prema Srbiji, ako Austro-Ugarska, pod ma kakvim izgovorom, sa pristankom ili bez pristanka Turske, pošlje svoju vojsku u Novo-Pazarski Sandžak i Srbija bude prinuđena da joj objavi rat ili da, radi zaštite svojih interesa, uputi svoju vojsku u Sandžak i time izazove oružani konflikt sa Austro-Ugarskom".

Pod uticajem talijanskog rata javili su se u Turskoj pokreti i prave pobune činovnika i vojnika, koji nisu hteli da protiv Arnauta upotrebljavaju preke mere i oružje. Arnauti su bili dobri podanici ranije i uvek za Tursku pouzdaniji od sumnjivih hrišćana. Kako je u ustanku učestvovalo i dosta muslimanskih Arbanasa čuli su se i protesti: zašto da pravoverni dižu svoje ruke na jednovernu braću. Na tom pitanju pao je početkom jula 1912. ceo turski kabinet, a u novu vladu ušao je, kao ministar unutrašnjih dela, Arbanas Ferid-paša. Antihrišćansko raspoloženje uzelo je maha u celoj Turskoj: kao pobednici, u ogromnim masama, s oružjem u ruci, Albanci su ušli u sva glavna mesta Kosovskog Vilajeta. Da deluje na njih sam je sultan Mehmed bio došao na Kosovo. I Austro-Ugarska je došla na misao, da deluje u korist Albanije. Jedno, da jačanjem Albanaca slabi srpske pozicije, a drugo da tim potisne suparnički talijanski uticaj među Albancima. Albancima se imala dati široka autonomija, i to očevidno na račun svih ostalih hrišćanskih podanika. I što je bilo još nepravednije, to je tvrda odluka da se autonomija dade u prvom redu samo njima, i nikom drugom. Austriski predlozi u tom pogledu, iznošeni tokom avgusta te godine, naišli su na protivnost kod velikih sila, a još više kod balkanskih hrišćanskih naroda. Po njihovoj želji Rusija je tražila, da se povlastice dane Albancima prošire i na ostale hrišćane i otvoreno je prihvatila njihovu stvar. Balkanski saveznici delovali su u tom pravcu i kod Porte. Albanci i razdražene muslimanske mase vršile su za to vreme razna nasilja, a u Kočanima i Beranama i prave pokolje hrišćana. Kralj Nikola obratio se zbog toga za posredovanje velikim silama, a svoje balkanske prijatelje molio je za podršku.

Turska, pouzdavajući se u Austro-Ugarsku i Nemačku, ostala je nepopustljiva. Šta više, 11. septembra ona naređuje mobilizaciju deset evropskih divizija i određuje četiri dana potom demonstrativne manevre na bugarskoj granici. Balkanski saveznici, pošto su se uzalud obratili velikim silama da spreče turske vojne pripreme, objavili su 17. septembra svoju mobilizaciju. Velike sile, s puno međusobnog nepoverenja, izjavile su, da one "uzimaju u svoje ruke" pitanje izvođenja reforama u Turskoj, a balkanskim državama saopštile su, da njihova vojna akcija, ma kako ispala, neće izmeniti teritorialno stanje na Balkanu. Rusija je ozbiljno opominjala i u Beogradu i u Sofiji, da se ne gazi u rat. Iz Londona i Pariza, kao i iz Petrograda, savetovalo se Srbiji da ostane mirna, jer je skoro izvesno austrisko posredovanje na srpsku štetu. Da je bio živ dr Milovan Milovanović, koji je do leta 1912. vodio srpsku spoljašnju politiku, možda bi se Beograd malo i uzdržavao, jer je Milovanović, inače čovek ređe vrednosti, mnogo polagao na strane savete. Ali se u taj mah na čelu srpske vlade nalazio Nikola Pašić, koga, i pored starosti, nije napuštao stari zaverenički zamah i duh reskiranja. Sem toga, u rat je energično gurala Bugarska, a pomagala je i Grčka. Da prekrati dalja pregovaranja, koja nisu obećavala ono što se želelo, rat je objavio prvi crnogorski kralj Nikola 25. septembra.

Austro-Ugarska, na iznenađenje mnogih, nije preduzela ništa energično da spreči rat. U Beču se tvrdo verovalo, da će Bugarska imati nekih uspeha, ali da će Turska tući Srbiju. I to im ne bi bilo neprijatno. Turska bi uštedela Austriji nezahvalne mere, da obuzdava srpske pretenzije. Sem toga, u Beču se verovalo da će borbe trajati dugo i da će iscrpeti sve neprijatelje. A oni sami spremali su se od prvog časa da bi mogli posredovati i živeli su u uverenju, da svi konci ostaju i dalje u njihovim rukama.

Crna Gora objavila je prva rat po bugarskom predlogu. Saveznici su hteli videti kako će ta objava rata delovati na velike sile, a posebno na Austro-Ugarsku. Ako one rat energično spreče, onda će se ostali saveznici uzdržati od dalje akcije. Crna Gora nije se izlagala velikoj opasnosti, jer, ako bi je sile zaustavile, one bi se i zauzele za nju, a ako je puste da ratuje priskočiće joj i drugi saveznici. Pašić je zazirao od Beča i gledao je, da na svaki način osigura bugarsku saradnju u slučaju austriskog napada. Bugarski državnici dali su srpskoj vladi izjavu, da će, ako Austrija napadne Srbiju zbog ovog rata, napustiti borbu s Turcima "i okrenuti se svi protiv Austrije". Za balkanske saveznike bilo je od sreće, što je Nemačka bila u taj mah protivnik svakog njihova sprečavanja i što to svoje gledište nije krila ni prema Beču. Jer to je u velikoj meri obuzdavalo sve one elemente u dunavskoj prestonici, koji bi hteli da u spoljašnjoj politici Dvojna Monarhija postane aktivnija. Nemačka je u taj mah iskreno želela lokalizaciju rata na Balkanu i u tom je pravcu sarađivala sa silama Trojnog Sporazuma. A bez potpore Berlina Austro-Ugarska nije mogla pomišljati ni na kakvu avanturu.

Rat Turskoj objavljen je 4. oktobra 1912. To je bio jedan od najpopularnijih ratova u našoj istoriji. Nekoliko vekova od XIV-XIX, sve epsko doba našeg naroda ispunjeno je samo predanjem o borbama krsta s polumescom, "za krst časni i slobodu zlatnu". Čitavi naraštaji našeg naroda vaspitavani su etikom kosovske epopeje. Najveći deo mesta naše nemanjićske prošlosti, kao Ras, Prizren, Peć, Skoplje, Prilep i klasično Kosovo; najslavniji spomenici naše kulture, kao Gračanica, Sopoćani, Dečani, Lesnovo, Nagoričino, Kratovo i drugi manastiri, nalazili su se pod Turcima. "Onamo, ’namo" bio je stari poklič nekolika naša naraštaja, i sa knezom pesnikom iskreno se zaklinjalo:

Turci su iskoristili naše rastrojstvo i slabost i načinili su nas robljem. Nikad, za pet vekova, nisu uspeli da nas načine kao iskrene prijatelje; izmeću raje i gospodara nije bilo ni pravog izmirenja. Od kraja XVII veka proces srpskog oslobađanja sve je više uzimao maha i duhovno i stvarno. Počela je Crna Gora, a od početka XIX veka prihvatila je to delo Srbija. God. 1876-8. pokušaj oslobođenja nije uspeo. Snage Srbije i Crne Gore nisu bile dovoljne, da nateraju Stambol da tone u more, kako su želeli naši pesnici. Ovog puta taj zadatak imale su da izvrše ujedinjene snage balkanskih saveznika. Prvi put u istoriji Balkana istupili su zajedno Srbi, Bugari i Grci protiv jednog neprijatelja. I sama ta pojava bila je simpatična, obećavala je mnogo za budućnost i dizala duh. To nije bio nikakav osvajački rat, nego čisto delo oslobođenja svojih sunarodnika. U evropskoj Turskoj Turci su uvek bili i ostali manjina, a ni islamski i islamizirani element nije bio u većini prema hrišćanima.

Srbija se za ovaj rat bila odlučno spremila. Imala je novo i solidno oružje, naročito dobru artiljeriju, dovoljno municije i uređen teren. Vojnički ljudski material bio je odličan. To je naš seljak, izdržljiv, smotren, zadovoljan s malim, dobro opremljen i s razumevanjem i ljubavlju upućen u značaj cele akcije, koju je i sam, od materine sise, znao i razumeo. Odziv u vojsku bio je neočekivan. Srbija je digla 402.200 ljudi za rat. Naročito je sjajan bio oficirski kor; pun oduševljenja, željan velikih podviga, spreman za najveća požrtvovanja. Srpska vojska, otkad postoji, nije sigurno nikad bila u boljem stanju. S njom zajedno i celo naše društvo bilo je željno velikog pregnuća. Duhovne i moralne krize poslednjih godina behu od aneksione krize, zamenjene periodom nacionalne vere i dubokim uverenjem da se naša narodna sudbina mora popraviti. Politika narodne slobode dala je sjajne rezultate pod vođstvom vođa koji su znali šta hoće i kuda vode; i vladina većina i opozicija bile su u osnovi vođene istim idealima. Naša narodna nauka, na čelu sa umnim i vidovitim Jovanom Cvijićem, dizala je duh; književnost je tada dala najbolje rodoljubive stvari i u prozi i u stihu. Ceo svet je bio na čisto da se u rat ulazi s najtežom dilemom: ili neuspeti, pa tim sahraniti celu budućnost osoboditeljke Srbije, ili uspeti, pa tim stvoriti nove uslove za dalji rad i okajati sve ranije pogreške.