Pre rata, 1. oktobra balkanski saveznici, sem Crne Gore, zatražili su od Porte administrativnu oblasnu autonomiju po načelu etničke podele, s guvernerima iz neutralnih država, Belgije i Švajcarske. Nadzor nad reformama vršili bi pretstavnici velikih sila i balkanskih država. Turska je na taj zahtev odgovorila prekidom diplomatskih odnosa s balkanskim državama, pošto je idućeg dana sa savezničke strane došla objava rata.

Rat je doneo srpskom oružju sjajne uspehe. Iz obzira prema Austro-Ugarskoj ni Crna Gora ni Srbija nisu uputile veće vojničke odrede prema Novopazarskom Sandžaku. Crnogorska vojska je počela glavne operacije prema Tuzima i Skadru, a slabija vojska krenula je prema Bijelom Polju, Peći i Dečanima. Crnogorsko prodiranje išlo je s početka dosta lako i brzo, jer Turci prema njima nisu imali dovoljno vojske, ali su im naskoro zapele operacije pred Skadrom. Crnogorci nisu imali spreme za osvajanje tvrdih gradova; naročito im je nedostajala teška artiljerija. Njihovi odredi vršili su nekoliko puta juriše na dobro utvrđeni Taraboš i Bardanjolt, ali ih nisu mogli savladati i pored teških gubitaka. S toga se moralo preći na dugu opsadu. Grad je junački branio Albanac Esad-paša, koji je znao, i pored crnogorske opsade, da nađe puta za svoje snabdevanje na dve-tri strane.

Borbe na srpskoj granici počele su kod Merdara i pre objave rata, a glavne operacije od 6. oktobra. Glavnina srpske vojske, s prestolonaslednikom Aleksandrom na čelu, bi upućena prema Skoplju, dok je jedna armija operisala preko Kosova, a druga bila upućena na saradnju s Bugarima. Glavna borba očekivala se na Ovčem Polju. Ali su Turci, da bi preduhitrili Srbe, pošli nenadano u akciju i presreli su iznenađenu srpsku vojsku kod Kumanova. U teškoj dvodnevnoj bitci, 10. i 11. oktobra, Srbi su potukli tursku vardarsku armiju Zeki-paše, i to tako snažno i odlučno, da se ona nije mogla pribrati sve do Bitolja. Pobedonosna srpska vojska ušla je već 13. oktobra u Skoplje i nastavila odmah dalje prodiranje prema jugu. I ostale srpske armije napredovale su s uspehom. U isto vreme odneli su i Bugari svoju prvu pobedu kod Lozengrada i posle kod Lile-Burgasa. Turci su bili odbačeni na celoj liniji, nemajući nigde ni jedne pobede.

Taj neočekivano brzi poraz Turaka izmenio je odmah i političku situaciju. Opšti glas javnog mišljenja u Evropi bio je, da balkanske narode ne treba lišavati plodova njihovih pobeda. To mišljenje vladalo je i kod glavnih evropskih dvorova; njega je čak otvoreno zastupao i car Vilhelm. Pod tim uticajima morala je da popušta i bečka vlada, u kojoj se inače nije krilo uverenje, da je slom turske vojske u isti mah i posredni poraz Austrije. U Beču se videlo jasno, da zbog držanja Rusije, pa i Nemačke, neće biti moguće vratiti Srbe iz Stare Srbije i da se hteli-nehteli moraju pomiriti sa jačanjem Srbije uopšte. Ali se zato počelo odmah smišljati kako da se srpski dobitak što više umanji i kako da se oslabi prestiž Srbije koji je neobično porastao. Jer srpske pobede nizale su se brzo i bile su nesumnjive.

Kosovska vojska zavladala je bez muke celim Kosovom i Starom Srbijom i njeni odredi izbili su već 5. novembra preko Albanije na more. Ujedinjenje srbijanske i crnogorske vojske izvršeno je 15. oktobra, posle toliko vekova, kao ostvarenje davnog sna. Glavna srpska vojska, kumanovska pobednica, imala je krvavih borbi na Prisatu kod Prilepa i kod Alinaca na Bakarnom Gumnu, gde su Turci hteli da je zadrže dok se ne utvrde u Bitolju. U četverodnevnoj teškoj borbi oko toga grada, od 2.-5. novembra Srbi su i opet ostali pobednici, dotukavši do kraja nešto pojačanu tursku vardarsku vojsku. U tim borbama poginuo je Feti-paša, raniji turski poslanik u Beogradu. Ovom pobedom Srbi su završili svoj zadatak u ovom ratu. Oni su uništili tursku vojsku upućenu protiv njih i za mesec dana raščistili su celo područje od srpske do blizu grčke granice. Odmah posle Kumanova Srbi su, na molbu Bugara, da bi im olakšali posao, uputili za opsadu Jedrena dve svoje divizije. Za ove velike uspehe, šef srpskog General-štaba, Radomir Putnik, dobio je najveći vojnički čin, rang vojvode. Pod savezničkim udarcima Turska je zatražila primirje i dobila ga je 21. novembra. Pregovori za mir vođeni su u Londonu, uz učešće pretstavnika velikih sila.

Austriska diplomatija postavila je Srbiji energičan zahtev, da se njezina vojska mora povući sa jadranske obale. Popustila bi donekle jedino, ako bi Srbija s Austro-Ugarskom sklopila carinski savez. U tom pravcu činjene su jasne ponude. Kad ih Srbija nije primila austro-ugarska je vlada odlučno zahtevala srpsko povlačenje s Jadrana i bila je gotova da na tom pitanju izazove rat. Isto tako je postupala i s Crnom Gorom. Pristajala je, da ona uzme Skadar, ali samo pod cenu da njoj ustupi Lovćen ili njegov zapadni deo. Kad je crnogorska vlada odbila službenu bečku ponudu u tom pravcu otpočela je diplomatija Dvojne Monarhije da joj pravi teškoće na više strana, a u skadarskom pitanju naročito. Protiv Srbije i srpskih pretenzija upućen je iz Beča albanski vođa Ismail Kemal, da organizuje otpor i stvori samostalnu albansku državu. Ova je doista i proglašena u Valoni, 15. (28.) novembra 1912. Pod austriskim pritiskom, kome se pridružila s mnogo manje energije Italija, Srbija se morala povući s primorja i Albanije, koju su velike sile priznale kao novu nezavisnu državu. U staroj težnji, da protiv Srbije stvori što veću Albaniju austro-ugarska diplomatija se živo opirala, da Srbija dobije pod svoju vlast Prizren, Dečane, Đakovicu, Ohrid i Debar, ali je u tom pitanju morala najzad popustiti jer se Rusija zauzela za Srbiju sa odlučnošću, koja je u Beču zadavala brige. Sem toga, u lokalnim pitanjima austro-ugarski konzuli pravili su srpskim vlastima puno svakojakih neprilika. Nezadovoljstvo Beča sa srpskim pobedama bilo je toliko, da su najmerodavnija lica Monarhije javno tražila napadaj na Srbiju i njezino uvlačenje u svoj privredni i politički krug. Misao o preventivnom ratu zahvatala je i nevojničke krugove. Srbija postaje opasna i treba je slomiti pre nego se počne dalje razvijati, da ne bi delovala na jugoslovenske podanike njihove države. Danas se zna pouzdano, da bi Austro-Ugarska krajem 1912. god. doista pokušala izazvati rat sa Srbijom, da joj izmahnutu ruku nije zadržala nemačka diplomatija, koja je u pitanju likvidacije Turske htela sporazuman rad sa ostalim silama.

Međutim, postojala je još jedna mogućnost da se Srbija osakati. Nju je Beč rano uočio i počeo brzo pripremati. To je bilo da se protiv Srbije razdraži Bugarska, koja je u pitanjima Maćedonije i Stare Srbije imala ogromnih prohteva na srpski račun. Bugarski kralj, Ferdinand Koburg, nije bio nikad prijatelj Srba. On je na bugarski presto došao austriskom pomoću i sa Bečom je stalno bio u poverljivim odnosima. Preko njega nije bilo teško stvoriti antisrpska raspoloženja kod bugarskih šovinista i maksimalista, kojima je bio pred očima ideal svetostefanske Bugarske. Austriska spletkarenja počela su već od ranije, a uzela su maha naročito od početka 1913. god., kad su pregovori o razgraničavanju novog srpskog područja bili stavljeni na dnevni red.

Za to vreme razbili su se pregovori s Turcima u Londonu. Porta je nalazila, da se od nje traže ustupci, koje ona ne može dati. Posle prvih poraza ona se bila malo pribrala i verovala je da može odoleti. Bugarski zalet bio je na Čataldži konačno zaustavljen i svi pokušaji da se probije ta linija ostali su bezuspešni. Turci naročito nisu hteli da ustupe Jedrene sa starim sultanskim grobovima, koje se junački branilo, ne samo kao važan pogranični grad, koliko kao i suviše važnu tradiciju otomanske vlasti na Balkanu. Rat s Turcima obnovljen je 21. januara 1913. Srbija ga je nastavila kao lojalan saveznik. Bugarima je pod Jedrene uputila svu svoju tešku artiljeriju, a Crnogorcima je pod Skadar poslala i oružja i vojske, 24.000 ljudi. Međutim, austro-ugarska vlada je pretila ratom, ako se Skadar ustupi Crnoj Gori. U Bosni i Hercegovini ona je bila izvršila delomičnu mobilizaciju, dovukla je mnogo vojske, pripremila flotu i bila gotova da otpočne neprijateljstva. Pod tim pritiskom velike sile su rešile da Skadar pripadne novoj albanskoj državi i savetovali su Srbiji i Crnoj Gori da popuste. Po tim savetima srbijanska vojska prekinula je 29. marta svoju akciju pod Skadrom, ali je kralj Nikola nastavio operacije ne želeći da, ustupivši, izgubi i od ličnog i od vojničkog prestiža Crne Gore. Skadar se predao Crnogorcima 10. aprila, ali ga ovi nisu mogli zadržati. Austrija je otvoreno prihvatila mač. Velike sile su posredovale na Cetinju i kralj Nikola je, posle nedelju dana, ustupio grad njima. Na to su trupe velikih sila posele grad 18. aprila. Austro-ugarske trupe posele su za to vreme malo istorisko ostrvo Adakale na Dunavu. To je bilo njezin jedini teritorialni dobitak iz Balkanskog Rata.