Knez Danilo je pokušao da od Crne Gore stvori pravu državu i suzbije dotadašnju plemensku premoć, koja je zemlji davala karakter federacije plemena. S toga je 1855. god. objavio nov zakonik za Crnu Goru. Lomeći plemensku svojevoljnost i premoć, suzbijajući nedisciplinovanost pojedinaca i bratstava, Danilo je hteo da ojača centralnu vlast i da stvori zakonske odgovornosti i pravni poredak. Dotadašnja anarhija i zla iskustva poslednjih vladika uticala su na nj, da mesto traženja kompromisa deluje oštrom primenom sile. Bio je svojevoljan, prek i bez mnogo takta. Ali je tako radio i iz uverenja, da se ukorenjene zle navike ne mogu iščupati bez radikalnih mera i da bi Crnogorci popuštanje mogli smatrati kao slabost. S toga je u zemlji izazvao protiv sebe vrlo mnogo nezadovoljstva, i to čak i u krugu sopstvene porodice i najbližih saradnika. U vezi je s njima bio i ruski konzul iz Dubrovnika. Kneževi protivnici su želeli i tražili od velikih sila, da spreče dolazak Danilov iz Francuske u Crnu Goru.

Posle povratka iz Pariza Danilo je brzo odlučio, da zada Turcima ozbiljna posla i da crnogorsko pitanje pokuša rešiti na povoljan način. Odmah je počeo raditi među susednim srpskim plemenima, da ih podjari protiv Turaka. Kad su Turci pokušali da silom smire Vasojeviće, knez je, uz pomoć evropskih konzula, uspeo da ih vrati. Glavni pokret izbi u južnoj Hercegovini, pod vođstvom Luke Vukalovića iz Zubaca, jednog odlučnog narodnog vođe, koji se istakao već za vreme prošlog rata iz 1852/3. god. Ustanak je krenut krajem 1857. god. i ubrzo je zahvatio široke razmere. Središte mu je bilo u manastiru Dužima kod Trebinja, a akcija se proširila na sever sve do Drobnjaka. Hercegovačke ustanike pomagale su i crnogorske čete. Knez Danilo se otvoreno obratio velikim silama sa molbom, da ga razgraniče sa Turskom, odnosno da tim posredno priznaju Crnu Goru kao državu. "Porta", govorio je knez Danilo, "nije nikad sklopila mira s Crnom Gorom, jer je bila preslaba da joj ga naturi". Austriska vlada odbila je tu kneževu želju i opomenula ga da ne izaziva Turke. Za to vreme Porta je gomilala vojsku u Hercegovini, preteći Crnoj Gori. Pokušaj velikih sila, da njihovi konzuli, s pretstavnicima Porte i Crne Gore, nađu neki sporazum sa ustanicima, nije uspeo. Porta nije odustajala od svog zahteva, da knez pre svega prizna sultanovu vrhovnu vlast. Kad su se pregovori razbili krenula je turska vojska na granicu i posela Grahovo. Tu je, na visoravni Grahovcu, 1. maja 1858., pretrpela potpun poraz. Crnogorce je vodio knežev brat, vojvoda Mirko, koji je, s hercegovačkim ustašama, pokazao čuda od junaštva. Grahovska pobeda ide među najslavnije u prošlosti Crne Gore. Ona je neobično digla glas toj maloj ali junačkoj zemlji. Grahov Laz je postao predmet oduševljenih romantičarskih pesama, od kojih su naročito popularne one St. Kaćanskog i L. Kostića; o njemu se pisalo u mnogim dopisima i pripovetkama; od njega počinje pravi kult crnogorstva u srpskom društvu i omladinskoj književnosti.

Po savetu konzula Hekara knez Danilo nije nastavio s crnogorskom vojskom gonjenje Turaka; njegova borba imala je da pretstavlja samo čistu defanzivu. Francuska vlada pokazala je jasan interes za Crnu Goru. Ona je uputila svoje ratne lađe u Gruž, da sprečavaju nova iskrcavanja turske vojske u Sutorini ili Kleku, a u isto vreme pozvala je ostale velike sile, da se odredi evropska komisija za razgraničenje Turske i Crne Gore. Sam Napoleon III uputio je knezu pismo, u kom ga je pohvalio zbog neizazivačkog ponašanja posle pobede i u kom mu je obećao svoju pomoć. Posle ove pobede obnovila je svoje veze sa Crnom Gorom i Rusija, a i Engleska nije bila protivna da se maloj zemlji učini izvesno priznanje. Komisija velikih sila za razgraničenje počela je rad u leto 1858. U toku leta iduće godine posao je bio jedno vreme obustavljen zbog rata Francuske i Italije protiv Austrije, ali je posle nastavljen i završen je u aprilu 1860. Tim razgraničenjem Crna Gora je mnogo dobila, toliko ne teritorialno koliko moralno. Od zemljišta pripalo joj je Grahovo celo, a Banjani, Drobnjak, Kuči i Vasojevići bili su podeljeni. Crnogorci su dobili još Župu, nikšićke Rudine, Tušinu, Lipovo i Dodoše. To stvarno nije mnogo. Ali je razgraničenjem Crna Gora načelno i stvarno priznata kao posebna oblast, iako to nije i državopravno utvrđeno. Knez Danilo je smatran kao vladar Crne Gore, s njim se pregovaralo i nosilo, i s njim se kao takvim računalo.

Ali knez Danilo nije dugo uživao plodove svoje pobede. On je 1. avgusta 1860. podlegao rani, koju mu je u Kotoru, na obali, zadao jedan crnogorski emigrant iz porodične osvete. Izvesni ljudi hteli su pretstaviti kneževu pogibiju kao delo austriske akcije protiv njega i njegovih planova, ali se to nije moglo dokazati. Kako Danilo nije imao muške dece nasledio ga je Nikola, sin njegova brata, grahovskog pobednika Mirka.