Ova promena u upravi Crne Gore s pristankom Rusije izazvala je prilično uzbuđenje na više strana. U Crnoj Gori nastalo je pravo oduševljenje, koje je vrlo živo opisao Vuk Karadžić kao knežev gost. To je bilo u toliko prijatnije, što su iz početka stariji članovi porodice Petrovića bili protiv Danila i tražili novu čast za sebe. Među njima se isticao najstariji brat vladičin Pero, pretsednik crnogorskog senata. U Turskoj, međutim, nije se krilo nezadovoljstvo: tom promenom crnogorsko pitanje stavljeno je, kako se to kaže, neposredno na dnevni red. Porta je odbila da prizna novu titulu, jer tim priznavanjem ona bi priznala ujedno i Crnu Goru kao posebnu državu. Na Porti se moglo o tom pregovarati samo pod uslovom, ako bi knez Danilo pristao, da mu se nova titula smatra kao turska činovnička, u rangu mušira ili tako nešto. Danilo je bio žustar mlad čovek i željan uspeha. Energije je imao na pretek. Svojim Crnogorcima, odmah prvih dana, kazao je bez uvijanja: "Vidite kolišni sam mali, ali ako me ne uzaslušate, biću vam veći od Lovćena". Njega je vređao turski stav prema Crnoj Gori i njemu lično i rešio se da im to dade osetiti, iako je, po ruskim savetima, želeo da s Turcima, bar u prvo vreme, ostane na miru.

U Hercegovini je baš tih vremena vladalo veliko uzbuđenje, jer je Omer-paša, pošto je slomio begovat, počeo razoružavanje naroda. Ne samo Srbi, nego i susedne austriske vlasti slušale su još od kraja 1850. god. kako Turci nameravaju napasti Crnu Goru i konačno je pokoriti. Sam je Omer-paša lično govorio tako početkom 1851. god. austriskom konzulu u Bosni, a iza smrti vladičine ponovio je to isto s uveravanjem, da bi za mesec dana mogao biti na Cetinju. Ti i takvi glasovi doprli su i do crnogorskog kneza i do ostalih glavara. On na to ne ostaje dužan, nego sa svoje strane pomaže nezadovoljnike i suzbija svaki turski uticaj. U Piperima je lično udario na kuće nekih izdajnik, koji su ušli u veze sa skadarskim vezirom, a malo potom, u novembru 1852. god., Crnogorci prepadom uzeše Žabljak. Iako je, po ruskom prekoru, Danilo naredio da se taj grad vrati odnosi s Turskom nisu mogli da se poprave. Već u decembru te godine počela su prava neprijateljstva. Tursku vojsku, koja se kretala od Hercegovine i Albanije, vodio je Omer-paša. Ta je vojska bila nadmoćnija od crnogorske i stegla je novu kneževinu opasno. U toj nevolji našla se kao pomoćnica Crne Gore austriska vlada i njen dvor.

Između Beča i Carigrada odnosi u ovo vreme behu postali veoma zategnuti. Turska je bila primila mađarske emigrante s Košutom na čelu, pa ih potom pustila na slobodu. Mladi austriski car zamerio je to Porti na dosta oštar način, a njegove vlasti dale su osetiti Turcima da ih ne smatraju za prijatelje. Cele 1851. i 1852. god. austriska štampa zauzimala se za hrišćane u Bosni i Hercegovini i tražila sve moguće povode, da turski režim tamo, koji je doista bio rđav, što više diskredituje pred Evropom. Ovom prilikom Austrijanci su slali u Crnu Goru novca, hrane i municije, a kao poverenik dvora upućen je tamo Đorđe Stratimirović, poznati vođa iz nedavne bune u Vojvodini. On je doneo sa sobom u Crnu Goru i tri topa. U isto vreme je bečka vlada naredila koncentraciju jednog dela svoje vojske na bosanskoj granici. Ali glavno zalaganje učinjeno je u Carigradu. General Lajningen je tamo 31. januara 1853., kao naročiti izaslanik, predao Turskoj ultimatum, da odmah obustavi neprijateljstva protiv Crne Gore. Porta je odmah popustila dobivši obaveštenja, da će austriski korak pomoći i Rusija. Tako je Omer-pašina akcija morala biti napuštena.

Ali je crnogorsko pitanje ostalo i dalje otvoreno. Turska je stalno insistirala na tom, da je Crna Gora njena pokrajina. Kad se za vreme Krimskog Rata Turska našla kao saveznica zapadnih država Engleske, Francuske i Sardinije i kad je popravila svoje odnose sa Austrijom ona je verovala da je došlo vreme kad to pitanje može izvesti načisto. Turski poslanik je na Pariskom Kongresu 14. marta 1856. dao izjavu, da njegova država smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo, a ruski je, pod pritiskom poraza, morao da kaže, kako između njegove države i te zemlje nema nikakvih dubljih veza sem uzajamnih simpatija. Tako je na jednom međunarodnom kongresu, koji je za nekoliko decenija imao da sredi stanje u Evropi, Crna Gora bila oglašena za tursku pokrajinu. Knez Danilo, prirodno, to nije mogao lako da otrpi. On je 19. maja uputio oštar protest protiv turske izjave. Videći da je Rusija pobeđena i bespomoćna i da ga je Austrija napustila, a osećajući da treba za svoje ciljeve naći podrške kod koje velike sile, Danilo se obratio Napoleonu III, tadašnjem gospodaru evropske situacije. Posrednik mu je bio francuski konzul u Skadru, Hijacnit Hekar. Početkom 1857. god. knez Danilo je napravio sa ženom zvaničnu posetu Parizu i bio je vrlo lepo primljen. Napoleon III, koji je živo sarađivao sa Talijanima, imao je naročitog razumevanja za nacionalističku ideologiju toga vremena i bio je sklon da pomogne izvesnim narodima u njihovoj borbi za slobodu. Bio je obavešten i o srpskim nastojanjima i odnosio se prema njima sa dosta simpatije, iako je zbog mržnje na Rusiju podržavao Tursku. Kneževe veze sa Francuskom izazvale su veliko nezadovoljstvo ne samo u Petrogradu, nego i u Beču, gde se dobro znalo da Kavur i Italija rade u Parizu protiv Dunavske Monarhije. Te veze su dale povoda i kneževom stricu Đorđu, da otvoreno ustane protiv kneza i da ga počne javno optuživati zbog njegove izuzetno stroge i bezobzirne unutrašnje politike.