Vrlo povoljan mir sklopljen sa Austrijom i posle neuspeha kod Sv. Gotharda; prilično srećan završetak Kandiskog Rata; otvoreno neprijateljstvo Luja XIV protiv habzburškog dvora; ustanak Mađara protiv Austrije behu osetno digli duh kod Turaka. Već je napred pominjani dr Braun zapisao u svom delu iz 1669. god., kako oni nisu zadovoljni svojim granicama prema Habzburškoj Monarhiji i kako govore, da "moraju vremenom doći do Beča i ponovo okušati sreću." Prilika im se za to dala 1682. god., kad im je vođa mađarskog ustanka grof Emerik Tekeli ponudio savez i kad je francuska diplomatija upotrebljavala sva sredstva, da uvuče i Turke u svoju borbu s Austrijom.

U maju 1683. god. poveo je veliki vezir Kara-Mustafa ogromnu vojsku protiv Austrije, koja je brojala na 250.000 ljudi. Skoro bez ikakva otpora stigla je ta silna ordija pod Beč. Austriska prestonica bila bi tom prilikom sigurno zauzeta, da nije poljski kralj, odlični ratnik Jan Sobjejski, na velike molbe papske kurije, pošao u pomoć državi kojoj inače ranije nije bio prijatelj. Ujedinjena poljska i nemačka vojska razbila je Turke pod Bečom 2. (12.) septembra 1683. tako silno, da su Turci, u divljem begstvu, ostavili svu svoju bogatu ratnu i drugu spremu i velik broj žrtava. To nije bio običan poraz, jedan od onih koji se u promenljivoj ratnoj sreći dadu popraviti. Ovo je bio pun i pravi obrt sreće, vidan za sve, i od prvog dana osećan kao takav. To je bio poslednji turski zalet prema zapadu i najdalji njihov domašaj. Osećalo se i pre toga, da Turska nije više ni onako čvrsto povezana, ni onako svesno i snažno vođena, kao u doba Mehmeda II, Selima i Sulejmana Veličanstvenog. Dvorski skandali i zbacivanje i ubijanje sultana bili su jasan znak, da stara zgrada puca i da Turska Carevina nije više ono što je bila. U njoj je popustio stari zapt, izgubila se pravna sigurnost i s tim u vezi malaksao i ranije polet. Uzalud je Kara Mustafa dao zadaviti tri paše posle poraza, uzalud je i sam, na povratku, u Beogradu, doživeo istu sudbinu, neminovni točak istorije nije se mogao više zadržati. Od ovoga poraza pod Bečom prestaje svaka dalja turska ofanziva na zapadu; od kraja XVII veka Turska više uopšte nije napadač u starom stilu, nego brani svoje pozicije, koje se sve više pomeraju prema jugu.

Od ovog turskog poraza Austrija dobija naročitu ulogu u balkanskoj istoriji. U XVI veku njoj su pribegavali narodi i države hrišćanske srednje Evrope i Balkanskog Poluostrva sa uverenjem da ona, kakva je da je, pretstavlja ipak jedinog hrišćanskog činioca, koji bi mogao organizovati otpor protiv turske najezde. Mučena teškim unutrašnjim krizama i opasnim verskim borbama, Austrija, s nemačkim državama zajedno, nije mogla da preduzme ništa energičnije protiv Turaka i celo vreme od 1526-1683. god. ona je bila stalno manje-više u defanzivi. Sad, posle turskog sloma pod Bečom, njoj je bio postavljen istoriski zadatak da iskoristi taj poraz i da pređe u ofanzivu. Taj zadatak nije postavila u prvi mah ona sama sebi, nego su ga istakli drugi, a ona ga je prihvatila u izvesnoj meri preko volje, a u svakom slučaju s puno opreznosti. Jedno zato što se bojala francuske opasnosti sa zapada, a drugo što nije verovala ni sama sebi. Car Leopold je bio spreman na mir i na veliku popustljivost; njegova uža okolina u većem delu isto tako. Turska upornost, živa agitacija papske kurije, borbenost Mađara i nemačkih staleža doveli su najzad do odluke da se rat nastavi. U Lincu, 5. marta 1684. po novom kalendaru, obrazovana je nova hrišćanska liga, takozvani Sveti Savez, u koji su ušli, pored Austrije i papske kurije, Poljska i Mletačka Republika.

Rat Svetoga Saveza zahvatio je naše zemlje u prvom redu na mletačkoj granici. Austrijanci su operisali sporo i postali su prema jugu aktivniji tek pošto su osvojili Budim u jesen 1686. god. Borbe i na jugu nije počela sama Mletačka Republika, koja je službeno objavila rat tek u julu 1684., nego uskoci i hajduci, koje uzmutiše svu Krajinu. Još u jesen 1682. god. došlo je u Zemuniku, u severnoj Dalmaciji, do pokolja turskih zemljeposednika i njihovih pratilaca. Povoda za sukobe bilo je koliko se htelo; atmosfera na granici bila je odavno puna nepoverenja i, što bi se fizički reklo, nabijena elektricitetom. Krajem 1683. god. Bajo Pivljanin je stupio u četu Ilije Jankovića i počeo s njom napadati Turke po ravnim Kotarima. Glavni junak i vođa uskoka postao je popularni Stojan Janković, jedna od najmilijih ličnosti našeg narodnog epa, bogati pravoslavni posrednik i mletački serdar ,il cavalier Janco’. Rat protiv Turaka u glavnom su i vodili uskoci, sa malim efektivima redovne mletačke vojske. S toga su "velika" osvajanja i bila spora i retka. Osvajanje severne Dalmacije, do Cetine, trajalo je preko četiri godine. S početka behu zauzeti Skradin, Vrana, Obrovac, Drniš; u jesen 1686. osvojen je Sinj, a Knin tek 1688. god. To sporo napredovanje upadalo je tim više u oči, što je veći deo bosanske vojske, s valijama na čelu, bio pozivan da pomogne glavnoj turskoj ordiji, koja je zaustavljala prodiranje austriske vojske u Ugarskoj inače upadajući duboko u Bosnu. Uskoci su bili, nema sumnje, dobra vojska, ali ne uvek pouzdana; izdavala je često puta u sukobu s većom silom ili kad nije bilo neposrednog izgleda na veći plen. Tako je, na pr., postao njena žrtva i sam Stojan Janković. On je 12 (24.) avgusta 1687. učestvovao sa providurom Antoniom Zenom u napadu na Duvno. Napadači su razbili Turke, od kojih su se neki sa hercegovačkim alajbegom zatvorili u jednu kamenu džamiju. U najtežem času po Turke stiže im pomoć iz Livna. Uskoci, mesto da se priberu uz Zena, povukoše se u stranu. "Kavalir Janko" (tako su Mlečani zvali Stojana, po izveštaju samog Zena) "pošto je posjekao tri glave, ne mogavši da podnese toliki kukavičluk svojih, ni da obuzda svoje veliko srce, zagna se očajnički, i sa samih osam ili deset drugova zametnu boj s Turcima." U tom boju je i poginuo. "Po njegovoj smrti otišao sam lično u odred Morlaka da ih potaknem na osvetu njihova poglavice ali ništa nije pomoglo". U jesen 1687. jedan jak odred uskoka i drugih Dalmatinaca, sa 4.000 ljudi, prodro je iznenada do Rame, ugrabio velik plen i naneo mnogo štete muslimanima. Tom prilikom oni su preveli u Dalmaciju fratre i đake iz ramskog manastira, koji je potom opusteo. Prilikom osvajanja Knina istakao se naročito Jovan Sinobad, koji je zbog pokazanog junaštva 1691. god. imenovan za serdara Kninske Krajine i potom za viteza Sv. Marka.

Mnogo više uspeha nisu imali Mlečani ni u južnoj Dalmaciji, gde su mogli da se oslone na susedna crnogorska i hercegovačka plemena. Njihov rad nije iz početka išao lako, jer je skadarski sandžak-beg Sulejman Bušatlija živo nastojao da milom i silom odvrati brđanska i crnogorska plemena od saradnje sa njima. Mlečani su uputili na granicu Crne Gore hrabrog harambašu Baju Pivljanina, da sokoli i prikuplja ljude. Kad je Bušatlija, u proleće 1685., krenuo u Katunsku nahiju s vojskom, da natera u pokornost odmetnuta plemena, Republika im nije mogla dati skoro nikakve pomoći. Bajo, sa nevelikom četom hajduka i Crnogoraca, nije mogao da zaustavi nadmoćniju Sulejmanovu vojsku. Boreći se hrabro pao je, u maju 1685., u boju kod Vrtijeljke. Sulejman je potom došao na Cetinje, popalio ga, i naterao Crnogorce na poslušnost i na plaćanje danka. Narod se potom trgao i nije hteo da ulazi više ni u kakve avanture dok ne vidi da i sami Mlečani prihvataju ozbiljno stvar. Iako su njihove simpatije bile više za hrišćane oni su, ipak, iz straha, išli jedno vreme posle Sulejmanove pobede sa Turcima; tako, na pr., i 1686. god. prilikom neuspelog pašina pohoda na Budvu.