Od ovog vremena Dušan svoju energiju zbira, da izvrši još jedan obračun s Vizantijom, možda konačan. Da to što sigurnije postigne, on namerava da ukloni s Balkana opasne grčke saveznike, Turke, koji su u poslednjim borbama imali znatna udela. Postoji jedno shvatanje u nauci (N. Jorge, pisca jedne velike Historije Osmanskog Carstva), koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali malu važnost, koji su bili poslušno oruđe u rukama njihovih pozivača ("kad ih pozvaše, oni dođoše; kad ih otpustiše, oni odoše") i koji su "primorani" da pređu u Evropu i osnuju svoju državu. Shvatanje je to površno i vrlo uprošćeno. U stvari, Turci su predstavljali već tada snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske kćeri, vojni savezi i bogati pokloni. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u više prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih gospodara; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica. Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i to novo područje. Tim pre, što je Vizantija, iscrpena drugim krizama, bila stalno u novčanim neprilikama, ne mogući da isplaćuje uredno najamničke nagrade i tako donekle i sama upućivala gramžljivi tuđi elemenat da se naplaćuje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši, pazili mnogo na to, da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze. Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga šalje jedno svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako priča Nićifor Gregora. Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka četa, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom zarobi. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je šteta što o tom poslanstvu nema nikakvih bližih podataka. Dušan je svakako išao za tim, da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti. Vidimo, da su im Grci uhvatili niti i da su se požurili da sve osujete. Oni su dobro osećali, da im je turska pomoć, iako pod skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet.

U tom tako teškom položaju Vizantiji nimalo nije trebao rat sa Đenovom, u koji se uplela poglavito zbog đenovaških trgovačkih kolonija u Galati. Taj rat imao je i za Dušana izvesnih nezgoda. On je, pre svega, opredelio Mlečane, suparnike Đenove, da uzmu stranu Vizantije. Dalje je, mletačkim posredovanjem, došlo do izvesnih pregovora između Bugarske i Vizantije, vođenih s početka radi napasti od turskih pljačkaša. Dušan je upotrebio sav svoj uticaj da te veze, koje su mogle ići i dalje, liši krupnijeg političkog značaja; ali je, za svaki slučaj, ugovorio s Dubrovčanima da ne izvoze i ne prodaju oružje u Bugarsku. Izgleda, da je uvek aktivna Dušanova žena, carica Jelena, dala misao, da se njena mlađa sestra Teodora uda za grčkog cara, pošto se taj rastavi s Kantakuzenovom kćeri. Tako bi sva tri carska dvora došla u tesnu porodičnu vezu, a Dušan bi u tom porodičnom savezu imao glavnu reč.

U velikoj pomorskoj bitci pred Carigradom, 13. februara 1352., Mlečani sa svojim grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu. Uplašen tim neuspehom, Kantakuzen se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo s toga, što mu je bilo jasno, da je nemogućno voditi borbu na toliko frontova i održati se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom beše ponovo na pomolu. Već u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom Matijom, samo uskoro požuri otac u pomoć. Da se osigura za nove sukobe i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzen ponudi Turcima grad Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. god. prešli su u Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu državu, a ono svakako u želji, da u Evropi dobiju jako uporište za svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio zavojevački, s većim planom, nije ipak bio ni onako slučajan kako se ponekad htelo da prikaže. Stojan Novaković tačno je rekao jednom prilikom: "Sve grčke stranke iz opaloga Istočnog Rimskog Carstva služile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv unutrašnjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemoć i strano slepilo političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im šta treba da rade".

Car Jovan, videći pripreme Kantakuzenove i bojeći se da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se za pomoć srpskom i bugarskom caru. Da pokaže svoje iskrene namere on posla Dušanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje značaj Dušanove ličnosti i saradnje i odnos vizantiskog cara prema njemu. Dušan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen čitavim njegovim političkim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav (?) Borilović. Blizu gradića Empitija dođe do borbe s Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoše, a Grci padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen proglasi svog zeta lišenim prestola, a za savladara podiže sina Matiju (1353. god.) Car Jovan se povuče u Solun.