Položaj na jugu Maćedonije beše se doista za Srbe naglo pogoršao. Vizantinci su iskoristili carevo otsutstvo i ovaj rat u Bosni da što brže poprave stanje u Solunu i oko njega. U tom gradu, izloženom čestim srpskim napadima, opasanom Srbima sa svih kopnenih strana, i otsečenom od ostale grčke države, beše se stvorila jedna dosta jaka stranka pod vođstvom Andrije Paleologa, koja je radila za Srbe. Hoteći da napravi što jači utisak u ugroženoj oblasti, oba grčka cara dođoše u Solun. Andrija Paleolog, bojeći se progona i kazne, prebeže Srbima. Kao pomoćnici grčke vojske, koju je dobio Matija Kantakuzen, stigoše iz Male Azije nova turska odelenja. Ali Turci, željni pljačke, priđoše u nevelikom broju Matijinoj vojsci, dok se većina razišla na druge strane – jedan deo ode čak u južnu Bugarsku – da hara i pleni. Grci su, ipak, prešli u napadaj, nemajući protiv sebe veće srpske vojske. Lako su osvojili grad Ber, iskoristivši skele postavljene za opravku gradskih zidina. Gradska posada srpska bi razoružana, pa puštena, a nemački najamnici mogoše izići slobodno sa svom opremom. Srbi su mnogo polagali na posed starog važnog Bera, slavna kroz čitav Srednji Vek radi svog strateškog položaja i množine crkava. Odmah, čim su dobili taj grad, Srbi su u nj doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo što veći broj ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pašu. Njegov gubitak izazvao je s toga vrlo mučan utisak, tim više što je pri tom bilo i izdaje. Posle Bera padoše Voden, Ostrovo, Notija. Napadaj na grad Srbiju hrabro je odbio vojvoda Preljub, iako se grčko stanovništvo odmah sporazumelo sa napadačima. Za vreme ovog ratovanja upadalo je, uopšte, u oči, da je grčko stanovništvo – što se, u ostalom, moglo i očekivati – bilo brzo spremno i voljno, da se pridruži svojim saplemenicima protiv novih srpskih gospodara. Od otvorenog ustanka zadržavao ih je dugo strah od jake ličnosti Dušanove i, jedno vreme, saznanje, da je Vizantija suviše slaba da ih podrži. Kad im se sad učinilo, da su se prilike u Konstantinovoj carevini sredile, oni su se lako odlučivali da priđu svojima, i čak su ih, prema Kantakuzenovu pričanju, i sami pozivali. U tom je pravcu vršena i živa agitacija s grčke službene strane. Sam Kantakuzen je iskorišćavao sem toga i svoja ranija poznanstva i veze s pojedinim srpskim zapovednicima i mamio ih je raznim obećanjima. Bilo je u tom pogledu i izvesnog uspeha; primeri ćesara Hrelje i vojvode Momčila kazuju dovoljno jasno, da su kod pojedinih velikaša lična korist i samovolja bili jači od osećanja dužnosti i odanosti svojoj državi i svom vladaru. Tako su i sada davali izvesna obaveštenja Kantakuzenu ili ulazili u pregovore s njim hrisopoljski zapovednik Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa čak i ugledni Hlapen, koji će posle postati tast Kraljevića Marka. Jedan deo ovih ljudi, uplašen ofanzivom Kantakuzenovom i otsutstvom Dušanovim, pregovarao je s Grcima ponekad i s toga, da bi obezbedili svoje posede i položaje.

Nenadna pojava cara Dušana pred Solunom, usred zime, pomrsila je planove Vizantije. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim kapijama grada, praćeni od svojih vojvoda i garde, sastali su se sva tri cara, oba grčka i srpski, da potraže sporazum. Gnevan, Dušan je obasuo Kantakuzena prekorima radi nezahvalnosti, radi izvršenog napadaja, radi saveza sa Turcima, naglašavajući uzgred da je Kantakuzen, koji smatra Srbe i Dušana kao otimače grčkog područja, u stvari glavni otimač, koji je prisvajao ono što po zakonu pripada drugom, t. j. mladom Paleologu. Kantakuzen je bio blaži i gledao je da "izdiplomatiše" Dušana; njegova beseda, koju je sam pisao i konstruisao u starosti, možda nije tačna u celini, ali daje svu argumentaciju koju je on mogao navesti u svoju korist. Kantakuzen je priznavao Dušanovu velikodušnost prema sebi lično, ali je, naravno, branio grčko pravo na njihove oblasti, koje su Srbi nepravedno pritisli. Nije on nikad mislio, da za svoj spas žrtvuje najkrupnije interese svoje otadžbine. U ostalom, Dušan nije mislio iskreno, iskorišćavao je njegovu nevolju, i najzad je prekinuo savez s njim i počeo čak i da ga goni. Ovaj početi rat nije upravljen protiv srpskih zemalja, nego ima da povrati nesumnjivo grčko područje, koje je Dušan osvojio u jednoj krizi Carstva. Da ne bi svu ovu, naročito za Kantakuzena nezgodnu, argumentaciju vodili javno, pred celom pratnjom, njih su dva pregovarala jedno vreme i nasamo. Kantakuzenu se činilo, da je njegovo razlaganje imalo utiska, iako je on od Dušana tražio, da se povuče na stare granice i vaspostavi prvašnje stanje, ustupajući mu definitivno od novih tekovina, kao krajnji stupak, samo gradove i liniju Zihna, Ser, Melnik, Strumica i Kostur. Dušan je s početka tražio da mu se vrati sve što je bilo uzeto pre ove poslednje ofanzive, pa je tokom razgovora pokazivao izvesnu sklonost za popuštanje. Tačno je, da je drugi dan raspoloženje na obe strane bilo vedrije i da je došlo čak i do zajedničke časti. Kantakuzen tvrdi, da je Dušanovu popustljivost pokolebalo držanje njegovih protivnika. Po tobož već postignutom sporazumu, došle su Dušanu pristalice Paleologa, sa predlogom da se ne miri s Kantakuzenom, nego da pomaže mladog cara, koji još uvek, sa svojim pristalicama, nerado gleda tutorstvo i ličnu suprematiju svoga tasta. Dušan je, pri takvom stanju stvari, ako je čak i tačno da je bilo došlo do sporazuma na ovoj osnovi, koju je kao krajnju liniju grčkog popuštanja bio predložio Kantakuzen, lako promenio svoju odluku. Što da popušta i ustupa, kad je stanje u Vizantiji još uvek mutno i bez opasnosti da se može zlo okrenuti protiv njega? Sjutri dan, njegovi vesnici objavili su Kantakuzenu prekid pregovora i objavu rata. Do nove borbe između Kantakuzena i Dušana pod samim Solunom nije došlo, nego se Dušan uputio da povraća otete gradove. Brzo bi osvojen Voden, a za njim i važni Ber, koji je uzeo vojvoda Hlapen.

Prilikom zauzeća Vodena Dušan je vrlo oštro postupio prema Grcima, koji su ga izneverili. Gonjenom u borbi načelniku grada Lisaku bi iščupana brada, pa je, zlostavljan i inače u okovima poslat na suđenje u Skoplje, ali je na putu umro. Sam grad je za kaznu opljačkan, a neverni stanovnici raseljeni. Obavešten o nepouzdanom držanju grčkog stanovništva i po drugim mestima, car je naredio najstrože istrage i kazne. Koliko je poslednja agitacija, s verom u uspeh Kantakuzenove ofanzive, bila uzela maha, vidi se najbolje po tom, što su čak neki grčki građani Skoplja, u nadi da bi Grci mogli dopreti čak i do tog grada, ušli u pregovore s Kantakuzenom, nudeći mu za taj slučaj svoju saradnju. Skopske Grke spasao je tamošnji mitropolit, kome je bilo povereno suđenje, pravdajući ih da su pregovarali od straha, a ne iz zle namere. Dušan se, posle ovih događaja, mogao jasno uveriti, da je njegov jedini oslonac u srpskom i slovenskom elementu Maćedonije, a da je sve drugo nestalno i čak neprijateljski raspoloženo. Revizija dotadašnje politike svela se, u glavnom, na lične promene i kazne; dok su, u stvari, trebale biti izvršene mnogo korenitije izmene. Srpska snaga, ta koja je bila pravi stub Carevine, nije mogla doticati da očuva sve te daleke tekovine. Je li mudro cepati tu snagu i slabiti je garnizonskom službom u mestima i sredinama, gde njeno prisustvo, u času ozbiljne opasnosti, ipak neće moći da izmeni sudbinu? Je li mudro da Preljub srpskim grudima brani granice Tesalije, kad nisu potpuno sigurni ni Strumica ni Voden? Ekspanzija srpske snage bila je očevidno na štetu njene solidnosti; pre nego se ratovalo zbog Tesalije ili Trakije ili Epira trebalo je obezbediti i priljubiti bliža područja, s Maćedonijom na čelu.