Prvi sukob između Francuza i jedne združene čete Crnogoraca i Rišnjana bio je 18. maja kod Trstikovca. Pomagani od ruske flote Crnogorci i Rusi počeli su potom borbe u Konavlima i po Župi, pa su opseli i sam Dubrovnik. S Francuzima su se zajedno borili i stanovnici napadnutih župa. Crnogorci su popalili mnoštvo kuća (660), oštetili su vodovod, i na samim Pločama naneli mnogo štete. U borbama je učestvovao i sam vladika Petar. Rusi i Crnogorci zauzeli su bili i ceo kraj oko Gruža i sve područje do Pila. Dubrovčani su bili spremni da kapituliraju, ali im to nisu dali Francuzi. Posredovali su i Turci, oglašavajući Dubrovnik kao svoje vazalno područje, ali je to posredovanje odbijeno, pošto se borba ne vodi protiv samog grada, nego protiv Francuza u njemu. Skoro u poslednji čas došao je u pomoć Dubrovniku 23. juna general Molitor sa novom francuskom vojskom. Crnogorci i Rusi biše potisnuti do iza Cavtata. Iza toga stiže i maršal Marmon, koji će postati "vojvoda dubrovački". Jedno vreme, kad su počeli pregovori o miru između Rusa i Francuza, verovalo se, da će se i ovo pitanje Boke i Dubrovnika skinuti s dnevnog reda. Ali kad se razbiše Marmon dobi naredbu ne samo da posedne Boku, nego da uće i u Crnu Goru. Za to vreme pošlo je za rukom austriskoj diplomatiji da izradi u Petrogradu da se Boka formalno ustupi ponovo njoj, kako bi je ona vratila Francuzima. Car Aleksandar I pristao je na to i izjavljivao, da su njegovi ljudi u Boki učinili to bez prethodnog odobrenja, ali se iz svega jasno vidi da to oni nisu učinili na svoju ruku i da su za taj korak imali podrške kod izvesnih merodavnih krugova u Petrogradu. Posle prekinutih pregovora s Francuzima Rusi nisu hteli istaknuti ni to traženje Austrije i nastavili su rat i na našem primorju. Rusi više nisu prelazili u ofanzivu, a i Francuzi su se, posle neuspeha kod Sutorine (21. septembra) povukli na staru dubrovačku granicu.

Ruska flota, na kojoj se nalazilo nekoliko stotina izabranih Crnogoraca, koji nisu bili mornari nego ratnici za kopnene podvige, zauzela je u Jadranskom Moru Korčulu i Brač, isteravši sa njih francuske posade. Međutim, osvajanje Lastova nije im uspelo. Isto tako nije donelo željenih uspeha ni pokušaj, izveden 1807. god., da se izazove veći ustanak u dalmatinskim Poljicama.

U toku 1806. god. znatno se pojačao francuski uticaj na Porti. Da bi protiv Rusije imala još jednog pomagača francuska vlada je istinski želela da Turska ojača i da, ojačana, preduzme energičniju politiku prema petrogradskom kabinetu. S toga je Napoleon bio protivnik srpskih ustanika, koji su podrivali snagu Carevine, i savetovao Porti da ih što pre silom urazumi. U maju 1806. upućen je bio u Carigrad general Sebastiani sa posebnom misijom. Imao je da pomuti odnose između Turske i Rusije. U isto vreme da utiče na Porti da slomije otpor Srba i Crnogoraca, koje pomaže Rusija. S francuske strane čak je ponuđena i pomoć za tu akciju. Sultanovom izaslaniku, Muhib efendiji, koji je doneo u Pariz priznanje Napoleonove carske titule i bogate darove, novi car je kazao, "da sve što se desi srećno ili nesrećno Turcima biće srećno ili nesrećno za Francusku." Kad je Sebastiani prolazio kroz Bukurešt tražio je od kneza Ipsilantija da prihvati francusko gledište, da se odvoji od Rusije i da utiče na Srbe da se pokore. Ako to ne učine i Srbe i Crnogorce snaći će teška sudbina; Francuzi bi protiv njih upotrebili svoju vojsku iz Dalmacije. Inače, ako se pokore, bili bi voljni da jemče za njihovu sigurnost. Na Crnogorce je bio naročito ljut. "Car se zarekao da istrebi ovaj narod", govorio je njegov general.

Kad je Sebastiani stigao u Carigrad nije mu trebalo izuzetnih napora da pridobije Portu protiv Rusije. Francuski vojni uspesi digli su ugled Francuske u velikoj meri, a stara mržnja protiv ruske politike, koja se na više frontova sukobljavala sa Turcima, oživela je ponovo. Pod Sebastijanovim uticajem Turci su, mimo odredba ugovora, smenili vlaškog i moldavskog kneza kao ruske prijatelje već u avgustu mesecu, desetak dana posle dolaska francuskog izaslanika. Kad ruski protest nije odmah uspeo ušla je ruska vojska, pod zapovedništvom generala Miheljeona, u Moldavsku i potom u Vlašku. Srpsko pitanje dobilo je s tim u vezi izuzetan značaj i za jednu i za drugu stranu. Ruski krugovi gledali su u Srbima prirodne saveznike, a Turci su nastojali da bar s te strane izbegnu neprijatne diverzije. i kod francuskih diplomata raspravljalo se tih dana često i mnogo o Srbima, naročito posle pada Beograda koji im je kvario izvesne planove. Neki njihovi, vrlo ozbiljni, politički i vojni činioci predlagali su, da se protiv Srba uputi jedan odred vojske preko Bosne, kako bi Turci mogli s više sigurnosti primiti borbe s Turcima na dunavskoj liniji. Među Rusima je opet bilo planova, da se jedan deo ruske vojske preko Sandžaka i pobunjene Hercegovine, a u vezi s Crnom Gorom, uputi protiv francuza u Dalmaciji.