Ali mesto ruske ofanzive došla je turska. Početkom maja udarili su Turci od Vidina prema Požarevcu i prošli su do Beograda. Uplašeno srpsko stanovništvo ili se povlačilo ispred njih ili se smirivalo. Turci su se svetili i kažnjavali strogo. Beogradski trg bio je pun srpskog roblja. Broj srpskih izbeglica u Austriji popeo se s toga krajem juna na 50.000 duša sa 300.000 komada stoke. Milovan Vidaković, koji je opisivao beg svoje porodice u Srem, kazuje kako su prolazili pored pustih sela. "Sva već u travi obrasla, nigde života u njima ne ima, sve je to otišlo bilo. Vinogradi, vertovi, stanovi, sve je to pusto i u korovu leži".

Kad su potisli dobrovoljačke čete iz moravske doline i obezbedili Beograd Turci su preneli ratište na austrisku stranu, u Banat. Hteli su da preseku eventualnu vezu između Rusa i Austrijanaca. U leto 1788. počela je njihova ofanziva u Banatu, koja je imala brze i relativno lake uspehe. Pri toj ofanzivi stradao je i kapetan Koča. On je branio rudarsko mesto Brzasku, pa je izdajom i kukavičlukom nekih vlaških odreda bio opkoljen i zarobljen. Za kaznu Turci su njega i njegove drugove nabili na kolac u obližnjoj Tekiji. Austriska vojska, slaba i iznenađena, nije mogla lako da se pribere i Turci su zauzeli ceo južni Banat. Ušli su i u Pančevo. Njima su se pridružili nepouzdani Vlasi i tu i u negotinskoj Krajini, nešto iz straha a nešto i zbog pljačke. To je, sasvim razumljivo, unelo paniku i među Srbe. Srećom ta turska ofanziva nije imala duga daha. Nedovoljno spremna njihova vojska brzo je malaksala i nije iskoristila svoje prve uspehe. U jesen obe strane sklopiše primirje, koje je trajalo sve do leta 1789.

Za to vreme politička situacija u Evropi izmenila se na austrisku štetu. Pruska je sklopila savez sa Engleskom i Holandijom, koji je imao antiaustriske tendencije i koji se jasno dao razumeti u Carigradu. Saznavši za to i videći tursko zatezanje u Beču se rešiše, da brzom novom ofanzivom nateraju Turke na popuštanje. S toga za vrhovnog zapovednika postaviše u Sedmogodišnjem Ratu proslavljenog feldmaršala Laudona, koji je prošle godine imao izvesnih uspeha na bosanskoj granici. On je doista nastavio rat odlučno i brzo. Krajem avgusta njegova je vojska prešla granicu i već 27. septembra zauzela Beograd. Odmah potom počela je prodiranje niz moravsku dolinu, u kom je i opet živo sudelovao i srpski frajkor. Glavne operacije vodio je pukovnik M. Mihaljević, s puno obzira i prema svojim suborcima i prema srpskom stanovništvu. Kad je na Badnji dan 1789. zauzeo Kruševac, on je naredio da se očisti crkva kneza Lazara, u kojoj su Turci dotle držali konje, i da se tu, u njoj, održi blagodarenje. U svom govoru on je, i sam Srbin, s uzbuđenjem govorio kako Srbi treba da prime Josifa II kao svog novog kneza, a oni su, plačući od radosti, polagali zakletvu vernosti. Ovom prilikom Austrijanci su prodrli sve do manastira Studenice. Slično oduševljenje vladalo je i u drugim oblastima, u Mačvi i Krajini, gde su Austrijanci isto tako prodrli duboko. Austrijancima je u Mačvi dosta pomagao aktivni arhimandrit manastira Tronoše, Stevan Jovanović.

Ali srpsko zalaganje išlo je i ovog puta za jednu unapred izgubljenu stvar. Austrija je tražila nova osvajanja ne da ih zadrži, nego da pravi pritisak na Portu. Njen položaj bio je takav da je mir bio preči njoj nego Turcima. U unutrašnjosti mađarska opozicija protiv Josifa II bila je sve nepomirljivija i u ratom zamorenoj zemlji pretila je da se pretvori u bunt. Ne manje neprijateljsko bilo je i držanje katoličkog klira, koje nije moglo oprostiti caru njegove liberalne reforme. U spoljašnjoj politici Pruska je sve otvorenije dizala glas protiv Beča. U oktobru 1789. izbila je u austriskoj Belgiji prava buna, a Francusku je zahvatio plamen revolucije. Kad je početkom 1790. god. Pruska sklopila savez sa Turskom Beč nije imao mnogo da bira. Već je Josif II u jesen 1789. obnovio s Turskom pregovore za mir, a posle njegove smrti (9. februara 1790.) njegov naslednik Lepold II napravio je od tog mira osnovnu tačku svoje politike.

To se sve osetilo i na ratištu. Bojeći se zapleta sa Pruskom Austrijanci nisu smeli da upućuju u Srbiju veće snage. Kad su to videli Turci pregli su energično da ih potisnu i uspeli su. Već na samom početku 1790. god. Austrijanci su napustili Studenicu, a domalo su počeli povlačenje i na drugim stranama. Posredovanjem Engleske, u leto te godine, Austrija se obavezala Pruskoj da se odriče svih osvajanja u Turskoj izuzimajući samo neke male ispravke granice. Posle toga je u septembru došlo do primirja s Turcima, koje se, istina, proteglo dugo, ali koje je na kraju, ipak, dovelo do mira u Svištovu, 4. avgusta 1791. "Vsjaka duša hristijanska proplaka", zapisao je arhimandrit manastira Bogovađe, Hadži Ruvim, kazujući položaj i raspoloženje Srba.

Izvesni srpski prvaci, među kojima se isticao arhimandrit Stevan Jovanović, pokušavali su na više strana da prikažu teškoće naroda u Srbiji posle austriskog napuštanja, ali svo njihovo zauzimanje bilo je uzalud. Austrija im nije mogla pomoći; i Rusija se, brzo iza nje, u Jašiju smirila s Turcima. A ko im je drugi mogao biti od koristi? Ko i kako? Austrija je uspela samo u toliko što im je izradila amnestiju, koju su i sami Turci osetili kao potrebnu, da zemlja ne bi ostala bez radne snage. A sem toga primala je i srpske izbeglice, da ih nastani na svom području. Stevan Jovanović došao je u to vreme na misao, zajedno sa još dva sveštenika, da bi se Srbima obezbedila izvesna unutrašnja samouprava, "kako čto je Karavlahija bila". Samouprava bi "imala da sadrži plaćanje danka otsekom, a da se Turci "u nas" ne mešaju i da im ne sude paše ni muselimi. Srbi bi imali jednog svog "komendata", kao što je bio u Vlaškoj. Jovanović je o tom izradio i jednu pismenu pretstavku, koju su trebali da potpišu svi narodni ljudi, ali čija nam sudbina nije dalje poznata. Izvesne njene ideje javiće se posle u narodu i nisu ostale bez ikakva uticaja, kako se na izvesnoj strani misli i tvrdi.