Rusija je tražila, da se u Srbiji uvede jedan savet, sa ograničenim nevelikim brojem lica, koja bi bila utvrđena doživotno, da ne bi zavisila od kneza Miloša. Taj bi savet imao u zemlji zakonodavnu i upravnu vlast, koju bi vršio u sporazumu s knezom. Miloš se tome opirao kolikogod je mogao, jer je znao da će taj Savet biti sastavljen od lica njemu protivnih i da će mu praviti svakovrsne smetnje. U borbi protiv ruskog uticaja on je jedno vreme bio našao oslonca kod prvog engleskog konzula postavljenog u Beogradu početkom 1837. god., Džordža Hodžesa. Engleska je tih godina radila s puno energije na suzbijanju ruskog uticaja u Turskoj Carevini i na Balkanu, pa je Hodžes s tom misijom delovao i u Srbiji. Tako je došlo do neobičnog sticaja, da je apsolutistička Rusija, sa sistemom "samoderžavija", postala protivnik ličnog režima u Srbiji, a parlamentarna Engleska njegov pomagač. Ali taj oslonac Milošu ipak nije pomogao. Ruski uticaj na Porti bio je jači i neposredniji. Uz to su i vođe ustavobraniteljske opozicije u Srbiji bile veoma aktivne. Sve što je u zemlji bilo bolje i uglednije nalazilo se na njihovoj strani. Opasni Toma Vučić, raniji glavni oslonac Milošev, stavio se otvoreno na njihovo čelo. To je bio čovek smeo, bezobziran, gotov na sve. U narodu je imao velik glas nešto zbog te hrabrosti, nešto zbog brutalnosti, a nešto i zbog toga, što je bio izrastao iz najobičnijih redova do vrhova uprave samo svojom sopstvenom vrednošću. To je bio jedini čovek koji je mogao konkurisati s uspehom Milošu u neposrednom ophođenju s narodom. Uza nj je kao drugi vođa bio Avram Petronijević, glavni diplomatski pretstavnik Milošev, čovek širih pogleda, koji je video sveta i koji je imao izvesne lične kulture. Ujedinjeni Vučić i Petronijević, snaga i veština, pretstavljali su vrednost, kojoj Miloš lično, pored svega svog retkog talenta, nije mogao odoleti. Njima se pridružio i Milošev brat Jevrem, koji je sa svoje strane uticao na prijatelja svoje kuće, austriskog konzula i pesnika himne "Lijepa naša domovina", Antona Mihanovića, da se i on opredeli protiv kneza.

Pod pritiskom opozicije i Rusije knez je morao pristati, da se spremi novi ustav za zemlju. Izrađeno je bilo više projekata sa raznih gledišta, ali nijedan nije bio konačno usvojen. Videći da se u Beogradu, zbog raznih uticaja, pitanje neće moći lako okončati, Miloš je, na kraju, po savetu Engleske, pristao, da se pregovori vode u Carigradu. U komisiju, koju je uputio u tursku prestonicu, on je uveo i Avrama Petronijevića, ne znajući u kolikoj mu je meri on protivnik. Posle dugih pregovaranja dovršen je 10. decembra 1838. novi ustav za Srbiju, koji su u glavnom izradili turski i ruski pretstavnici. On je s toga nepravedno nazvan "turskim ustavom". S načelnog gledišta Srbija je ovom prilikom ostala u izvesnom nazatku. Bojeći se Miloša opozicija je u rešavanje ustavnog pitanja, koje je bilo unutrašnja stvar Srbije, uvela posredovanje stranih sila i tim štetila srpskoj državnoj samoupravi. I knez je pogrešio što je bio pristao da se o tom rešava u Carigradu, mesto u samoj Srbiji.

Glavna uredba novog ustava, uperena očigledno protiv kneza Miloša, bilo je stvaranje Saveta ("Sovjeta") od 17 doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, u slučaju dokazane krivice. Tim je bilo pruženo Porti moćno sredstvo da utiče na prilike u Srbiji. Uzajamna borba dovela je dotle, da su nekadašnji borci za oslobođenje tražili tursku podršku i saradnju protiv svog kneza. U Savet su ušla većinom lica, koja se zbog svog ugleda nisu mogla obići, a koja su bila najvećim delom lični protivnici kneževi.

Odnosi između kneza i Saveta bili su rđavi od prvog dana. Pobeđen, a razdražen njihovim postupcima i ponašanjem, Miloš je već posle dva meseca iza proglašenja ustava u Srbiji (13. februara 1939.) napustio demonstrativno zemlju i prešao u Zemun. Vratio se tek na molbu ruskog i engleskog konzula, koji nisu mislili da stvari treba da idu tako daleko. Posle toga je pokušao da silom izmeni novo stanje. Izazvao je pobunu u narodu, kojoj je kao vođu uputio svog rođenog brata Jovana. Ali je ta buna brzo presečena energičnim posredovanjem Vučićevim. Videći da iza svega ovog što se desilo nema više ni potrebnog autoriteta ni odziva u narodu Miloš se rešio, da se odreče kneževskog dostojanstva. Učinio je to 1. juna 1839., a dva dana potom napustio je Srbiju.

Miloša je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je"malo utekao od idiota". Mesto njega je stvarnu vlast imalo namesništvo, koje su sačinjavali Jevrem Obrenović, Vučić i Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri nedelje dana (27. juna). Mlađi Milošev sin Mihailo (rođen 4. septembra 1824.), kome je tad bilo tek šesnaest godina, nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da ga uputi u Srbiju, ali je popustio. Mladi knez došao je u Beograd tek početkom 1840. god., pošto ga je Porta potvrdila.