Ali, kad je Srbija dobila samoupravu i kad je pitanje o šest nahija bilo privedeno kraju, nezadovoljstvo se pokazalo u punoj meri. Poniženi činovnici, koji su bivali i batinani, obespravljeni trgovci, nipodaštavane starešine sve je roptalo protiv njega. Bilo je nezadovoljstva i u samoj kneževoj porodici i kod seljaka, iako mu je knez Miloš učinio krupnu uslugu, što nije dozvolio stvaranje spahiluka i što je zemlju spasao za zemljoradnika. Svet nije mogao više da podnosi ne samo ćefove Miloševe, nego i zloupotrebe njegovih sluga, koji su vršljali u njegovo ime. Teško se osećalo što nema suda. Pokušaj s uvođenjem Napoleonova zakonika, na kom je radio i Vuk Karadžić, ostao je samo pokušaj. Po hatišerifu Miloš je bio dužan da radi sa skupštinom sastavljenom od narodnih starešina, ali on o tom nije vodio mnogo računa. Šta je onda preostajalo drugo nego ga urazumiti jasnim izrazom narodnog nezadovoljstva?

U januaru 1835. nekoliko uglednih ljudi na čelu sa starim Karađorđevim barjaktarom Miletom Radojkovićem diglo se u bunu protiv kneza i pošlo na Kragujevac. Toma Vučić pristao je da ih pusti u grad pod uslovom da ne ulaze u knežev konak. Buna nije dobila krvav karakter zahvaljujući tom sporazumu, nego je ispala više kao ozbiljna demonstracija. Na kneza je delovala neobično jako. Bio se uplašio i jedno vreme pomišljao čak i na begstvo. Obećao je odmah za Sretenje saziv narodne skupštine, koja će urediti pitanje ustava. Na tu vest pobunjenici su se smirili, da bi sačekali nove izglede.

Knez je doista o sretenjskoj skupštini dao Srbiji ustav, koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidović, raniji urednik bečkih Srpskih novina. Ustav je bio slobodouman, mimo svakog očekivanja. U njemu se više video Davidović, koji je u još polutursku Srbiju, bez mnogo razmišljanja unosio zapadnjačko ustrojstvo i navike, nego što bi se osećalo iskustvo i opreznost Miloševa. Ovaj je bio zbunjen i pustio je da se donesu i objave nove uredbe, svakako u nadi da će on već naći načina da ih izigra. Međutim, to davanje ustava, i to vrlo liberalnog, izazva proteste i u Rusiji i u Turskoj. Kako je Srbija, kao vazalna zemlja, mogla da ga objavi bez znanja Porte? I kako to da ona uvodi ustav, kada ga nemaju ni Rusija ni Turska? Na taj ustavni dar gledalo se i u Meternihovoj Austriji s izvesnim nepoverenjem i potsmehom. Pitalo se, šta će Srbiji ministarstva, i među njima ministarstvo inostranih dela. I zašto Srbi uvode trobojnu zastavu? Ustav, donesen posle jedne bune, smatrao se kao delo iznuđeno od revolucionarnih elemenata, kojima su pred očima lebdeli primeri Francuske i Švajcarske. Po zahtevu Rusije i Turske Miloš je povukao objavljeni ustav, ne bez izvesnog ličnog zadovoljstva. Pred narodom on je pokazao dobru volju, da mu ispuni zahteve, ali se morao pokoriti volji sila od kojih je zavisio. U stvari, on je s takvim ishodom stvari bio lično veoma zadovoljan.

Ali Rusija, traženjem da se ustav povuče, nije mislila da pomaže Miloševu samovolju. Načelno ona nije mogla biti protiv stanja, kakvo je vladalo i kod nje same. Ruska vlada je nastojala da ograniči Miloševu samovolju zato, što u nj nije imala punog poverenja. Miloš je često pravio poteze koji nisu odgovarali težnjama i savetima ruskog pretstavništva u Carigradu i vlade u Petrogradu. Miloš je osećao to i s toga se trudio, da se na neki način osigura i na drugim stranama. U toliko više, što su njegovi protivnici živo radili protiv njega u Rusiji, Turskoj i Austriji.