Prilikom vizantiskog napadaja 997. god. Samuilo je gotovo pasivan. Nićifor Uran je iz Soluna prodro u maćedonsku oblast i plenio je tri meseca. Od početka novog veka akciju protiv Maćedonske Carevine preuzima sam Vasilije. God 1101. pokorila je njegova vojska Bugarsku, zauzela obe stare prestonice i porušila mnogo utvrđenja. Naredne godine napali su Vizantinci na južne Samuilove oblasti. Ljudi su počeli gubiti veru u Samuila. Njegov zet, Dobromir, bez borbe je predao grad Veriju i postao zato vizantiski antipat. Drugi vojvoda Dimitrije Tihonas predao je grad Kolindron, pod uvetom da s vojskom dobije slobodan prolaz do Samuila. Jedino je Srpčište hrabro branio vojvoda Nikolica, koji je, zarobljen, prezreo grčke časti, pobegao Samuilu, pokušao nove borbe, ali ponovo bio zarobljen i odveden u carigradske tamnice. Posle toga Vasilije osvaja Tesaliju. U osvojenim mestima sistematski iseljava slovensko stanovništvo, a dovodi grčko. Po povratku iz Tesalije car je napao i uzeo Voden, jednu od glavnih tvrđava maćedonskih, koja je štitila prilaz za Prespu i Ohrid. Treće godine, 1003., pošto su svršili stvari na jugu, Grci opet nastavljaju akcije na severu. Te godine napadali su Vidin. Da spase taj grad, dok je dosada bio pasivan, Samuilo sad preduzima energičnu diverziju. Licem na Veliku Gospoinu rupio je on s vojskom u Adrijanopolj, i oplenio grad koji je sav bio u prazničnom raspoloženju. Karakteristično je svakako, da Samuilo neće da uđe u borbu s carevom vojskom; on sad ne ide u pomoć Vidinu, kao što je nekad jurio da spase Sofiju. Jedino što je pokušao bilo je to, da presretne grčku vojsku, kad je posle zauzeća Vidina pošla na Skoplje. Vasilije je zatekao maćedonsku vojsku na izabranim položajima kod Vardara. Bez oklevanja, on je prešao nabujalu reku, napao iznenađenog Samuila i zadao mu udarac sličan onom u dolini Sperhija. Car Vasilije ušao je tad pobedonosno u osvojeno Skoplje, koje mu je, po Skilicinom pričanju, predao bugarski bivši car Roman. Po zauzeću Skoplja Vasilije je pošao pod tvrdi grad Pernik, u dolini Strume, ali nije uspeo ni da ga osvoji, ni da obećanjima skloni na izdaju njegova zapovednika Krakru. Samuilo je, po carevu povratku, 1004., pokušao nov napad na Solun, ali sasvim uzaludno.

Samuilo je doživeo udarce i u porodici. Mladog zarobljenika solunskog, Ašota, on je oženio svojom ćerkom i uputio ga je potom za upravnika dračke oblasti. Mladi Ašot (sudeći po imenu, i on jermenske krvi), kad je video obrt sreće Samuilove, izdaje Samuila i beži u Carigrad. S njim je u izdaji učestvovao i sam tast Samuilov Hrisilije. U Carigradu, Vasilije lepo primi i nagradi Ašota, usvoji i njegove predloge i poruke o tom, kako treba udesiti napad i predaju gradova, i postupi po njima. 1005. god. Drač je bio ponovo u vizantiskoj vlasti.

Kao što nekada car Simeon nije hteo da sklapa mira sa Vizantijom, nego je stalno bio s njom "na ratnoj nozi", tako je sad činio i Vasilije protiv Samuila. On mu ne dv da odahne. Njegove čete često napadaju Samuilovo područje i nanose mu štete. Od 1004.-1014. god. nema nijedne sigurne vesti o ma kakvom ofanzivnom pokušaju Samuilovom. Mesto toga, u strahu od vizantiskih napadaja, on podiže utvrđenja i pregrađuje klisuru u strumičkoj dolini među Ograždenom i Belasicom. Kad je Vasilije, početkom 1014. god., pokušao tud da se probije naišao je na nesavladive teškoće. Uviđajući, da tako neće moći proći, on poveri zapovedniku maćedonske teme Nićiforu Ksifijasu da obiđe ove položaje iza Belasice, dok on bude napadao s preda. Samuilo je za to vreme, da odvrati Vasilija, poslao moćnu vojsku i opet protiv Soluna, pod vođstvom vojvode Nestorice; ali je ta vojska pretrpela potpun poraz. Međutim je Skifijas izvršio svoj zadatak. Na zaprepašćenje maćedonske posade pojavile su se grčke čete sa Belasice njoj u bok i sasvim je rastrojile. 29. jula 1014. zametnula se odlučna bitka, koja je završila slovenskim porazom. Sam stari Samuilo pao bi u vizantisko ropstvo, da ga nije spasao jedan očajnički juriš njegova sina, ali su ipak obojica morali da se begstvom spasavaju s nesrećnog bojišta. Samuilo se sklonio u Prilep, u jedan od najtvrđih gradova Maćedonije. Strumica se ipak održala, zahvaljujući tome, što je stanovništvo tvrđave Mačukova kamenjem i strelama odbilo grčke napadaje. Inače, slovenska je vojska strahovito stradala. 15.000 ljudi beše palo u grčke ruke. Surovi vizantiski car, pun osvete, i da zastraši, kaznio je nesrećne zarobljenike oslepljivanjem, ostavljajući na svaku stotinu po jednog ćoravog kao vođu. Učinio je to verovatno s toga, što je jedan odred Slovena, pod vođstvom Samuilova sina Radomira, iz zasede pobio jedan deo njegovih vojnika u tesnacu između Belasice i Plauš-planine. Kad su pred Samuila stigli ti ubogaljeni vojnici, nekad cvet njegove vojske, on je dobio srčani udar, i domalo je umro, 6. oktobra 1014. god.

Samuila je nasledio njegov sin Gavrilo-Radomir, lično veoma hrabar i odlučan, ali bez prave sreće. Izmorena dugim i neuspelim ratovanjem njegova zemlja beše klonula, a energični protivnik nije dopuštao da se pribere nova snaga. Još iste jeseni, 1014., car nastavlja ratovanje, želeći da iskoristi pobedu. Posle vesti o porazu caru se predao grad Melnik. Čim je dobio glas o Samuilovoj smrti Vasilije je odmah krenuo u središte maćedonske Države, u samu Pelagoniju, da po mogućnosti dokrajči rat. Njegova vojska zauzela je Štip i Prilep, a on je sam popalio Bitolj, u kom je bio dvor novog cara. Kad je zazimilo vratio se Vasilije u Solun, početkom januara 1015. god. Odatle se s proleća, aprila meseca, krenuo opet u Maćedoniju, da pokori odmetnuti Voden. Zauzevši grad, car je njegovo slovensko stanovništvo preselio u bolerski kraj, a mesto njega je doveo grčki elemenat; i to ne ratare i radnike, nego prave pustahije zvane "kontorate" – kopljanike. Osim toga, u klancu na putu za Ostrovo i Bitolj dao je car sazidati dva nova grada, Kardiju i Sv. Iliju. Dalje odatle nije išao, nego se vratio u Solun.