Knez Mihailo se trudio, da zastareli turski ustav bude zmenjen novim. Od 1838. god. prilike su se bile izmenile u svakom pogledu; izmenjen je bio i državnopravni položaj Srbije. Ne hoteći da pokretanjem ustava izaziva nove krize knez je odlučio, da ustavne odredbe zamenjuje zakonodavnim putem, preko narodnih skupština. Počeo je odredbom o pravu kneževskog nasleđa, pa je nastavio ograničavanjem Saveta, uvođenjem vojske i drugim potrebnim merama. Do smrti svog oca, kneza Miloša (14. septembra 1860.), knez Mihailo se uzdržavao od javnog istupanja, jer starac je bio i suviše ćudljiv i osetljiv, a mladi knez nije želeo zbog održavanja autoriteta da dolazi do sukoba, koji ne bi mogli ostati nepoznati široj javnosti. Mihailo je lično, i po stečenom iskustvu, i po prirodi, i po uverenju bio sav za autoritativni režim. Sva glavna lica tadašnje Evrope Napoleon III, Bizmark, Kavur, bili su takvih shvatanja, da o sličnim shvatanjima u Rusiji, Turskoj i Austriji i ne govorimo posebno. S toga se on u Srbiji vrlo brzo razilazi sa mladim liberalima, koji imaju svoju volju i prihvata konzervativnije elemente, kojima je najglavniji pretstavnik bio Ilija Garašanin. Njemu se Garašanin sviđao još i zbog toga, što mu je bio veoma blizak u pitanjima spoljašnje politike i misije Srbijine. Već krajem 1861. god. Garašanin postaje pretsednik vlade i ostaje na tom položaju šest godina. Retko je kada u spoljašnjoj politici naše države bilo toliko i tako trajne podudarnosti između šefa države i šefa i ministra spoljašnjih poslova. Garašanin je nastavio svoju poznatu liniju iz Načertanija, koju je knez Mihailo potpuno prihvatio i podesio prema novim prilikama.

To je bilo vreme, kad je u našem celom društvu počeo da se oseća jedan nov duh. Književna romantika, koja je na zapadu carevala u prvoj polovini XIX veka, javila se kod nas tek sredinom tog veka i u punom jeku krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Dotle, u poeziji je vladala pseudoklasičarska tradicija, čiji je glavni pretstavnik bio učeni šišatovački arhimandrit i posle gornjokarlovački episkop Lukijan Mušicki (1837-1877.), koji je na naše stablo kalemio neprijemljive i bezživotne Horacijeve i Klopštokove mladice. Proza je bila malo negovana, a u njoj su srpsku čitalačku publiku privlačila sentimentalna, fantastična i ne mnogo logična pričanja Milovana Vidakovića (1780-1841), ali koja su bila dobronamerna, tečna i imala draž svoga. Izvesne kombinacije romantičarskog poleta i klasičarske tradicije nisu dale željenih rezultata. Sima Milutinović Sarajlija, koji je prvi pokušao da opeva epski zamah Prvog Ustanka u svojoj Srbijanci; iako je bio jedno vreme veoma slavljen, nije osvojio publiku, niti je svojim načinom rada i svojom vrstom sirovog talenta mogao osvojiti. Od svih naših književnika prve polovine XIX veka imali su nesumnjivog talenta, velike snage, i trajnog uspeha samo Petar II Petrović Njegoš (1813-1854) i Jovan Sterija Popović (1806-1856). Prvi je formalno imao nešto od klasičarskog nasleđa, ali se snagom svog velikog nadahnuća iščupao iz stega tradicije, okrepio se sav na životodavnom narodnom izvoru, i dao svoj klasični Gorski Vijenac kao delo visoke umne zrelosti, nesumnjive duhovne superiornosti i intimnog saosećanja sa narodom. U njemu ima i junačkog zamaha i kliktanja, i skepse, i ironične dobroćudnosti, i iskustva života, svega u meri koje delu čuva skladnost i daje izraz istinskog života. Superioran duh imao je i Sterija, koji je bio književno obrazovaniji. Ali u poeziji Sterija nije izišao iz starih kalupa, koji su ograničavali njegovu duhovnu slobodu. Pravu svoju snagu on je pokazao u komediji, koja je imala molierovskih osobina, i u kojoj je njegova opservacija, ironija i čak sarkazam (Rodoljupci) mogao više doći do izraza. Ako je stari Joakim Vujić bio "otac" naše pozorišne umetnosti, Sterija je nesumnjivo tvorac naše drame, a komedije naročito. Koliko je još uvek živ i savremen svedoči ne samo to, što se održava na repertoaru i u prestonici i u unutrašnjosti, nego i to što služi kao potsticaj i piscima najnovijeg vremena, kao, primera radi, Branislavu Nušiću.

Što naša književnost prve polovine XIX veka nije mogla da uhvati dubljeg korena u narodu kriv je ne samo njen nenarodni duh, vaspitavan po stranim uzorcima i prenošen kod nas u saksijama, nego i njezin jezik. I taj nije bio narodni. U njemu je još uvek bilo tragova ruskog jezičnog nasleđa i neskrivene težnje, da se "duhovne" i "više" stvari ne izražavaju običnim "paorskim" jezikom. On tobože nije bio još dovoljno razvijen i osposobljen za to. Mušicki je ne samo razvijao teoriski tu misao, nego je davao i praktičnu primenu.

Protiv Vuka Karadžića (1787-1864), koji je ustao u odbranu živog narodnog jezika, vodila se skoro pola veka ogorčena borba od većeg dela tadašnje srpske inteligencije. Taj Tršićanin, koji je rano naučio pisati i bio pisar kod nekih vođa Ustanka i posle u službi ustaničkih vlasti, proveo je svoju prvu mladost gledajući kako se narod njegove otadžbine bori i oslobađa od turskih okova. Vuk nije bio školovan čovek, ali je imao retko bistru glavu. Kad je, kao izbeglica iz Srbije, posle sloma od 1813. god., došao u Beč i tu, srećnim slučajem, stupio u bliže veze sa čuvenim slavistom, Slovencem Jernejem Kopitarom, on je brzo našao svoj put i svoju misiju u našoj književnosti. Kopitar je, pod uticajem nemačkih romantičara, već pre toga tražio ljude, koji bi ga obaveštavali o narodnim pesmama i koji bi ih beležili u narodu, jer se u tim pesmama nalazio pravi izraz narodnog duha. Romantičari su u svom kultu naroda išli s planom i s velikim oduševljenjem za tim, da narod poznaju i prouče što više, da idu na njegove nepomućene izvore, da kupe njegovo "narodno blago", i da, s tim u vezi, kultivišu i njegov jezik. Kopitar je, dosledno, i kod nas Srba želeo rad u tom pravcu. Kao francuski romantičari kruga Šarla Nodijea on je verovao da kod nas može biti mnogo izuzetne izvorne građe, čak više nego na zapadu, jer je narod stolećima živeo u patriarhalnom nasleđu, odvojen od ostalog sveta turskim zavojevanjem. Kod Vuka on je našao što je želeo: čoveka retke darovitosti koji dobro poznaje svoj narod, koji razume o čem se radi, i koji je odmah, s njim zajedno, pregao na posao. Već 1814. god. javlja se Vuk sa dve male, ali epohalne knjige, Malom prostonarodnom slaveno-serbskom pesmaricom i Pismenicom serbskoga jezika, "po govoru prostoga naroda napisanom". Iza tih početničkih radova dolazili su veći i zreliji, kao rezultat jednog smišljenog rada.

Pojava srpskih narodnih pesama bila je za evropsku književnost jedna vrsta prave senzacije. Na njih su naučnom svetu skretali pažnju Kopitar i naročito učeni nemački filolog Jakov Grim. U Evropi se tih vremena naročito raspravljalo o epskoj poeziji i o načinu kako su mogli postati Homerovi epi. Za naučni svet pojava srpske epske poezije, o kojoj se znalo vrlo malo i vrlo maglovito, značila je čitavo otkriće. I ona se odmah počela proučavati i unositi u naučne studije. U književnosti je izazvala širok i u toj obimnosti redak interes. Svi važniji književnici Evrope toga vremena Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin, Mickijević, Tomazeo i toliki drugi zanimali su se za nju, prevodili je, tumačili ili je oponašali. Interes taj postao je jedno vreme književna moda, koja je ulazila potpuno u okvir savremene evropske književne romantike. Pesme su te imale duboke originalnosti, retku zanimljivost predmeta, bogatstvo raznovrsnih likova i situacija, puno pesničke snage i vizionerstva, i neobičnu herojstvom, čoveštvom i pregaranjem izgrađenu etiku. Naši mladi romantičari, osetivši duboko naročito tu osobinu, i proglašavali su te pesme našim narodnim evanđeljem. Nije bio jedini Macini, koji je na strani spajao kult te poezije sa kultom naših borbi za oslobođenje, koje su baš u to vreme, na početku XIX veka, dale toliko primera pregalaštva. "Rasa sirova, oštra, neobrazovana, nepobediva kao planine u kojima je nastanjena", pisao je taj talijanski rodoljub, "reči, ustanove, običaji strašni energijom, koji ratu daju božanski karakter."

Vuk je s Kopitarem stekao ogromnu zaslugu, što je te pesme izneo pred strani svet, ali ne manju i pred nama samim, što je i naše ljude upozorio na njihovu vrednost. Otvorio im je njihov zlatni majdan, čiju vrednost naša učena sredina nije dotle poznavala i koju ni posle, za izvestan niz godina, nije shvatala u pravoj meri. Ni danas još na žalost, narodna poezija nije predmet one pažnje, koju bi ona zasluživala prema svojoj vrednosti i prema njenom značaju u životu našeg naroda.