Porta nije htela da izaziva dublju krizu u Srbiji u času, kad je u Hercegovini buktao ustanak Luke Vukalovića i kad je predstojao njen sukob s Crnom Gorom. U Carigradu se znalo isto tako, da i u Bosni, u susedstvu Srbije, postoji nezadovoljstvo zbog teških agrarnih odnosa, a vrenja je bilo i u Bugarskoj. U bosanskoj Posavini uzbunjeni težaci, u jesen 1858. god., podigoše bunu. Vodili su ih sveštenici proto Stevan Avramović, pop Hadži Petko Jovanović ili Jagodić i dr., a pridružio im se i fra Stepan Mikić. Razjarena masa palila je i rušila begovske čardake, pa čak i kuće onih hrišćana koji nisu bili zajedno s njima. Ali su muslimani, bolje opremljeni, brzo prešli u napadaj. Kad su 28. septembra 1858. zauzeli Orašje kao središte ustanka otpor je brzo bio slomljen.

U samoj Srbiji opozicija je bila uzela maha na celoj liniji. "Narod je izgubio konačno poverenje u Praviteljstvo i svoje vlasti", pisao je I. Garašanin u septembru 1858., "uzrujao se na sve strane i hoće da se izvede iz ove neizvesnosti". Tražio se saziv narodne skupštine. Iako je bio obavešten da se Skupština može obrnuti protiv njega knez nije mogao da je ne odobri, premda je i to pokušavao. A kad se skupština sastala o Sv. Andreji (s toga prozvana Svetoandrejska) bilo je od prvog časa jasno, da se dotadašnji režim neće održati. Protiv njega je bila ogromna većina poslanika. Na sednici od 10. avgusta tražena je ostavka kneževa, koju su pomogli i članovi Saveta. Zbunjen i uplašen knez je otišao u grad, pod okrilje paši, i to u kolima I. Garašanina, i s njim zajedno. Garašanin, koji je odavno prešao među kneževe protivnike, nije smatrao za svoju dužnost da odvraća kneza od tog koraka. A ima glasova, da mu je on taj korak čak i savetovao. Još nije izvedeno na čisto, da li je to bila klopka, ili bojazan za ličnu sigurnost kneževu, ili namera da se dobije u vremenu. U svakom slučaju taj je korak razdražio Skupštinu i ona je 11. decembra donela rešenje, da se knez zbaci, a na njegovo je mesto još istog časa izvikala Miloša Obrenovića. Knezu Aleksandru bilo je jasno, da se situacija ne može više izmeniti u njegovu korist, pa nije ništa odlučnije ni preduzimao. S njegovim padom završena je i vlada ustavobranitelja, jer s Obrenovićima počeo je odmah novi kurs.

Knez Miloš stigao je sa knezom Mihailom u Beograd 25. januara 1859. Čekao je dotle potvrdu svog izbora od Porte. Kao njegov "mestozastupnik" u Srbiji vodio je poslove njegov odani pristalica Stevča Mihailović. Kao svuda u prilikama kad se menja ne samo režim nego i dinastija, tako je i u Srbiji bilo dosta izmene diktovanih ne samo potreban, nego i osvetom i svojevoljnošću. Skupština, vođena dosta puta od usijanih glava i nedoraslih ljudi, unosila je mnogo zabune i bezvlašća, ali je promena ipak izvedena bez težih žrtava. Kad je došao knez Miloš vratio se, istina, autoritet vlasti, ali je pojačana samovolja. Knez Miloš je bio i suviše star da bi se izmenio. Sad je, pun još uvek stare mržnje i osvetoljubivosti, postao starački uporniji i nije hteo da se obazire mnogo ni na kakve obzire. Podložan uticajima, ćudljiv, a uveren da je Srbiji preko potreban, on se osećao kao svemoćan. Na muku su bili udarili s njim i prijatelji i neprijatelji. Uvredio je odmah, prvih nedelja, svog najodanijeg prijatelja i zastupnika Stevču, ne ublažavajući mnogo svoju staru naviku da tera šegu sa ljudima. Savet, na koji je bio kivan od svog progonstva, ponizio je koliko je god mogao i trudio se da ga potpuno onemogući. Stari Vučić, napola oslepeo, bio je zatvoren i umro je u zatvoru. Umro je potpuno istrošen, dok su Miloševi protivnici tvrdili, da je to bilo pod sumnjivim okolnostima. Ilija Garašanin, koji, istina, i nije bio za povratak kneza Miloša, gurnut je u pozadinu i morao se sklanjati jedno vreme iz zemlje. Po njegovim rečima knez Miloš nije više mogao da čuje reč zakon. "On misli, kad narod ne bi želio njegov način stare uprave, ne bi ga ni pozvao; a kad ga je pozvao on hoće ovako".

A za to vreme u susedstvu Srbije i u Evropi događale su se krupne stvari. Turska je posle Pariskog Mira proglasila Hatihumajun (1856. god.), to jest s najvišeg mesta objavljeni zakon o punoj ravnopravnosti između muslimana i hrišćana. Ali taj zakon nije mogao promeniti ni brzo ni lako dotadašnje duboko uvrežene navike, niti su se muslimani hteli odreći svog povlašćenog položaja. S toga je, i posle smirivanja ustanka u Hercegovini i bosanskoj Posavini i Krajini 1858. god. stanje bilo puno zagušljivosti i sa dosta zaoštrenosti. Duhove je sem toga u velikoj meri uzbudio rat Francuske i Italije protiv Austrije u leto 1859. Rat se vodio za ujedinjenje Italije i bio je s toga u našem narodu praćen s mnogo uzbuđenja. Simpatije su bile sve na strani Italije; njen primer imao je da posluži istim težnjama i kod nas samih. Sem toga, želeo se od srca neuspeh Austriji, koja se pokazala onako nezahvalna i prema Srbima i Hrvatima na jednoj i prema Rusima na drugoj strani. U memoarima Dimitrija Marinkovića priča se vrlo živo koliko su i novi dvor i publika u Beogradu skoro na demonstrativan način pokazivali svoje zadovoljstvo zbog austriskih neuspeha.

Knez Mihailo, koji je u emigraciji mnogo naučio i koji je već tada mislio o nacionalnoj misiji Srbije, obraćao je glavnu pažnju spoljašnjoj politici. Oženio se bio jednom mađarskom aristokratkinjom, Julijom, iz istoriske porodice Hunjadija, ne bez želje, da preko te veze dođe u bliži dodir s Mađarima, koji su u to vreme zauzimali odlučan opozicioni stav prema Beču. Od 1848. god. on je budno pratio razvoj događaja i dao razumeti svakom da je u njima živo interesovan. U Beču on je imao svoj krug ljudi, koje je pomagao, a među kojima su se nalazili Vuk Karadžić, Đuro Daničić, Branko Radičević i dr. Njegov pitomac bio je i Svetozar Miletić. U Beču on je u proleće 1858. god. imao veza s nekim Bosancima, koji su preduzimali izvesne akcije protiv turskih agrarnih tereta, a tražio je dodira i sa Srbima sa drugih strana. Održavao je veze sa mađarskim i talijanskim političarima; posle njegova povratka u Srbiju talijanski konzul Astengo bio je najpopularniji strani pretstavnik u zemlji. S Košutom se sastajao lično, a s njegovim ljudima vodio je stalnu prepisku i razgovore. S Napoleonom III imao je 1859. god. dug razgovor, u kom mu je izložio suštinu srpskog problema na Balkanu. Gledajući u daljinu, imajući pred očima talijansku borbu za ujedinjenje, znajući da Napoleon III, tadašnji gospodar političke situacije u Evropi, želi ostvarenje nacionalnog principa u međunarodnim odnosima, knez Mihailo je osuđivao sitničarsku partizansku politiku u Srbiji, koju su karakterisali grabež za mestima, osvetoljubivost i traženje nagrada za dinastičke usluge. Knezu se naročito nije sviđala politika mladih liberala, ljudi koji su nedavno došli sa stranih škola, i još bez dovoljnog iskustva žurili da prigrabe vlast i uticaj, izazivajući od prvog dana ambicioznošću i netaktičnošću trvenja, sukobe i razlaze. Od Svetoandrejske Skupštine oni su hteli stvoriti neku vrstu konventa. Izvesni od tih ljudi imali su nesumnjivo dobrih namera i učinili su i korisnih stvari i doprineli su dosta modernizovanju i dizanju Srbije, ali su bili i suviše žustri. Stari su se, prirodno, nerado uklanjali sa svojih mesta i sa protestom su ukazivali na naglost izvesnih postupaka i pokušaja za brze reforme. Stara i večna tema o sukobu starih i mladih javila se i u Srbiji; prvi put u takvoj oštrini. Patriarhalni poredak, koji je dotle vladao u porodici u celom društvu, i čiji su pretstavnici bili ljudi sa fesovima i čakširama i žene s libadetima i tepelucima, potiskivao je mladi svet, koji se vaspitavao ne samo u Pešti i Beču, nego i po Nemačkoj i u Parizu i koji je, s naprednijim trgovcima i mlađim činovništvom, počeo da daje ton novom Beogradu i postepeno celoj Srbiji.