Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Nacionalni književni romantizam kod Srba

U Austriji je, posle ugušivanja mađarske revolucije, reakcija digla glavu na celoj liniji. Već krajem 1850. god. ukinut je ustav i uvedena vlada najkrućeg apsolutizma sa čisto policiskim sistemom. S apsolutizmom išla je i germanizacija. Nemački jezik, kao službeni, uveden je 1854. god. u sva zvanja i sve srednje škole, a sa njim je išla i nemačka ili potpuno nemački orientisana birokratija. Na svoje dojučerašnje saveznike u Beču su gledali s izvesnim nipodaštavanjem, a njihove idejne pokrete su gušili i progonili. Sa patriarhom Rajačićem postupalo se u Beču kao da je bio nešto kriv, a na sve ljude, koji su se istakli kao nacionalne vođe i koji su tražili veza sa ostalim Slovenima, a posebno sa Rusijom, gledalo se sa puno sumnje. Već 1851. god. zabranjen je u Vojvodinu ulazak svim listovima iz Srbije. Iliji Garašaninu otvarana su pisma, koja su išla preko njihove pošte, a u Beču su ga pratili špijuni očevidno. Segedinski prota Pavle Stamatović optužen je kao veleizdajnik zbog svetonikoljske pesme: "O kto, kto, Nikolaja služit", jer se nalazilo da je on tim hteo slaviti ruskog cara Nikolu I. Kad je car Franc Josif 1852. god. dolazio u Novi Sad demonstrativno je obišao patriarha i, mesto s njim, odvezao se u grad kolima sa Dvoru odanim episkopom Platonom Atanackovićem. Cenzura je sprečavala svaku slobodniju reč; premetačine, dostave, zatvaranja postale su svakodnevna pojava. Svi naši ljudi, od patriarha do običnog ratara, bili su razočarani i duboko ogorčeni. Zašto sve te tolike žrtve? Kome u korist? Nije sam Đura Jakšić, do srca uvređen, pitao: "Ah zašta ginusmo i stradasmo - a šta dobismo!" Ilija Garašanin je odbio austriski orden s motivacijom, da srpski dobrovoljci nisu išli u Vojvodinu, da se bore za Beč, nego za svoju braću. Ali Austrija nije bila takva samo prema Srbima. Reakcija je zahvatila isto tako i ostale njene zemlje. U Hrvatskoj je njena oštrina pogađala najbolje narodne snage, a germanizacija je samom Zagrebu udarala nemački pečat. Najveće iznenađenje priredila je, međutim, bečka vlada celoj Evropi svojim postupkom prema Rusiji. Za vreme Krimskog Rata, kad se Rusija nalazila u najtežoj situaciji, Austrija je mobilisala protiv Rusije, svoje izbaviteljke, i naterala je svojim držanjem na popuštanje pre vremena. Tim retkim i dotle nečuvenim političkim cinizmom ona je zaprepastila ceo svet, a Rusiju je ogorčila do neslućene mere.

Politička reakcija zahvatila je i Srbiju. U njoj među vlastodršcima nije bilo nikakve sloge. Stari Toma Vučić bio je glava opozicije, pomagan od Rusije, koja je svim načinima suzbijala Iliju Garašanina i njegovu frankofilsku politiku, dok 1853. god. nije iznudila njegov pad. Knez je lično stajao pod uticajem austriskog konzula, Srbina Teje Radosavljevića, koji se istakao za vreme prošle bune kao čovek od takta i uticaja među Srbima. Ostali ljudi, od manjeg političkog značaja, povodili su se prema tim krupnim ličnostima. Za Srbiju je nastala velika opasnost prilikom Krimskog Rata. Turska, njen suveren, ušla je u rat protiv Rusije, njenog pokrovitelja. U zemlji je postojala jaka rusofilska stranka, koja je želela da Srbija iskoristi ovaj čas. Na to se jedno vreme pomišljalo i u Petrogradu. Ali je Austrija bila već počela pripreme, da spreči Srbiju u tom, i to na najradikalniji način, posedanjem srpskog područja. I Turci su prikupljali vojsku na granici. Videći tu opasnost ruska vlada je posle preporučila u Beogradu, da se čuva stroga neutralnost. Srbija se bila spremila na otpor, ali se u isto vreme obratila i Porti i Napoleonu III, koji je doista delovao u Beču. Austriska diplomatija branila se tim, da nije htela preduzimati ništa protiv Srbije same; nego da se samo nosila mišlju da spreči eventualno rusko prelaženje u tu zemlju ili kakav pokret ruskih ljudi u Srbiji protiv postojećeg stanja. Glavno je bilo da je za vreme tog opasnog obračunavanja između sila Srbija ostala pošteđena.

Na evropskom kongresu u Parizu, 1856. god., promenjen je međunarodni položaj Srbije. To je došlo kao prirodna posledica ruskog poraza. Htelo se, da se suzbije njen uticaj na celom Balkanu, a Austrija je naročito išla za tim, da ga suzbije u Srbiji. Ruski protektorat nad srpskom kneževinom zamenjen je garantijom svih velikih sila. S tim u vezi zabranjen je kroz Srbiju i prolazak svake tuđe vojske bez prethodne saglasnosti garantnih sila. Ova je odredba unesena usled surevnjivosti Rusije i Austrije, ali je u stvari pogodila Tursku, jer ni ona, posle ove odredbe, nije mogla upućivati vojsku, iako je sultan bio vrhovni gospodar zemlje. Turski garnizoni u Srbiji, koji su se nalazili u nekoliko gradova, mogli su se otad zanavljati i smenjivati samo Dunavom, a da je to zadavalo dosta teškoća razume se samo po sebi.

Kako je zapadnim silama bila potrebna austriska saradnja protiv Rusije to su one u glavnom prepustile Srbiju bečkom uticaju. Dok su Turska i Austrija bile rđavo srpski državnici tražili su naslona na Carigrad, ali kad je između sultanove i ćesarove strane došlo do sporazuma Srbi su morali da paze na jačega. Knez Aleksandar ušao je u vrlo tesne veze s austriskim konzulom; bilo je opšte uverenje, da on skoro izvršuje sve njegove zahteve. Položaj knežev postao je vremenom izvanredno težak. Protiv njega su u narodu na sve strane radili rusofili osuđujući ga zbog tobožnje izdaje Rusije; a protiv njega je ustala i sva mlađa srpska inteligencija, koja je bila vaspitana na strani, velikim delom u Francuskoj, i u zemlju došla sa liberalnim idejama. Knez Aleksandar je bio vrlo krut i ličan čovek i više autokrata nego što se od njega očekivalo. Moćan uticaj pustio je rodbini svoje žene, kneginje Perside, koja je bila iz čuvene kuće Nenadovića, ali sa malovaroškim vidokrugom. Glavni ljudi u zemlji otišli su u opoziciju. Vučić je bio glava kneževih protivnika i u svojoj demagogiji veoma opasan. Knez je oterao u protivnike i Iliju Garašanina, koji je jedini u zemlji imao autoriteta da se suprotstavi svakoj prevratničkoj akciji. Između kneza i Saveta odnosi su postali vrlo zategnuti, jer je i jedna i druga strana htela da proširi svoju vlast. Knez je želeo da Savet ostane pretežno zakonodavno telo, a da uprava ostane u njegovim rukama, odnosno u rukama njemu odgovornih organa. Kako su kneževi ministri mogli biti postavljani samo iz reda savetnika to je Savet postepeno uzimao sve više maha i stavljao se na gledište da je on telo ravno donekle knezu u pitanju vođenja zemaljskih poslova. Savet je znao, da svoj postanak zahvaljuje težnji, da se obuzda samovolja kneza Miloša i logički je zaključivao, da ta njegova uloga ostaje i u novom režimu. Savetnici su, sem toga, insistirali na tom, da se za novog člana Saveta i ne može postaviti nijedno lice bez sporazuma s njima. Iliji Garašaninu govorili su jednom prilikom 1856. god., da će oni ministre samo saslušavati, ali da će o stvarima rešavati sami. U sporazumu s nekim savetnicima, koji su od ranije na tom radili s ruskim konzulom, Garašanin je još 1855. god. predlagao u Parizu, da se knez smeni, a sličnih pokušaja bilo je i na Porti. God. 1857. stvorena je bila prava zavera protiv kneza, kojoj je bio na čelu sam pretsednik Saveta Stevan Stevanović Tenka. Išlo se za tim da se knez ubije, a na vlast da se vrati stari Miloš Obrenović. Zavera je otkrivena za vremena i presečena je oštrim kaznama. Jedan deo savetnika bio je osuđen, a drugi penzionisan. Kako je to izvedeno bez pristanka Portinog i, prema tom, bilo protivno ustavu, to je carigradska vlada našla za potrebno da protestuje kod kneza i da tako uđe u razmrsivanje srpskih unutrašnjih poslova. Njen posebni izaslanik, Ethem paša, došao je u Srbiju i nagnao je kneza na popuštanje. Knez je pristao da vrati u službu penzionisane savetnike, a kažnjene je pomilovao, ali pod uslovom da moraju ići iz Srbije. Za pretsednika Saveta doveden je stari Vučić, a Garašanin, od koga su vlasti ranije uzalud tražile ostavku na savetnički položaj, postavljen je za ministra unutrašnjih dela. Ti ustupci iznuđeni su od kneza i znatno su poljuljali njegov ugled i njegov položaj. Porta je jedva dočekala priliku da može dati osetiti svoju snagu, a nalazila je podrške kod Francuske, koja je otvoreno osuđivala kneževu politiku, a donekle i kod Rusije. Opozicija je tražila da jedna evropska komisija ispita stanje uprave u Srbiji, jer je garantnim silama dužnost da za vremena izvedu u njoj stvari na čisto. Među silama nije u tom pitanju bilo saglasnosti. Austrija i Engleska držale su stranu kneževu. Pruska je bila neutralna, ali je Ranke, na osnovu izveštaja njenog konzula, tačno zaključio, da je kriza završena tim, što se knez vratio u staru potčinjenost Turskoj. Bio je učinio jedan korak da se otme, ali ga je taj pokušaj samo u veću pokornost bacio. I time on izgubi i poslednju senku kakve god svoje samostalnosti. Domalo, morao je priznati i novu izmenu zakona o Savetu, po kojoj je njegova vlast postala osetno ograničena.