Te muške, snažne reči imale su odjeka u čitavoj zemlji i ponavljale su se kao molitva. Buntovni spisi Petra Kočića, odličnog književnika, koji je nesumnjivo najviše uticao u Bosni i na seljaka i na omladinu, davali su izraza revolucionarnom raspoloženju od koga je teško moglo biti intenzivnijeg. Još 15. aprila 1898. pisao je taj nacionalni borac svom ocu, da je njegova "svetinja na prvom mjestu oslobođenje moje domovine i ujedinjenje raskomadanog Srpstva". Pisanje Riste Radulovića u Narodu, pokrenutom 1907. god., bilo je sve samo u "crvenom" raspoloženju, nacionalnom i socialnom. Vladimir Gaćinović, jedan od glavnih revolucionara omladinaca, upravo njihov vođ, koga izvesni ljudi žele da pretstave kao duhovni proizvod organizacije Ujedinjenje ili smrt, počeo je svoj rad baš u Narodovoj redakciji, u Mostaru 1907. god., i tu je dobio svoje revolucionarno krštenje. On je otišao odatle u Beograd za vreme Aneksione Krize, u dobrovoljce, da traži drugove za borbu, kao što je Božidar Zečević, omladinac iz Nevesinja, iz istih razloga otišao u Rusiju, iz Beča, u kom je 1908. organizovana prva omladinska tajna revolucionarna organizacija po ruskom sistemu trojki. Nekoliko omladinaca, sami od sebe, spremali su se na akciju. Iz Gacka i Bileće prebeglo je u Crnu Goru tokom 1908./9. god. nekoliko stotina mladića, sa dva sveštenika, da učestvuju u eventualnoj borbi protiv Austrije.

Tačno kaže dr. Branko Čubrilović, sam aktivni omladinac, iz jedne borbene nacionalne porodice, da je na bosansku omladinu najviše delovao primer atentata Bogdana Žerajića, izvedenog iz sopstvene iniciative, kao delo dubokog ličnog revolta i kao najrečitiji protest protiv aneksije. Žerajić je bio intimni drug Gaćinovićev i njegov primer delovao je silno na ovog drugog i skrenuo ga konačno na put aktivnosti jednog nacionalnog revolucionara. "Na sve strane, posle Žerajićeva atentata, niču kolone buntovnih kružoka. Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, daju ton, obeležje u toj borbi. Čitaju se ruske nihilističke brošure, studira se nacionalni pokret na celom svetu - Macini, Fihte; ide se u Srbiju, da se i tamo hvataju kakvegod veze, neko u komite, neko u novinare, neko u kružoke, - rečju, sve se inspirisalo, očeličavalo za borbu." To potvrđuje i P. Slijepčević, drugi aktivni omladinac, koji naročito ističe duhovni uticaj jugoslovenske ideologije. Omladinci su "čitali Skerlića, obasjavali se verom i hrabrošću pri pogledu na junačka dela Srbije. Ali onaj neposredni, intimni uticaj imali su u svojoj vlastitoj đačkoj sredini. Ukus atentata dao im je Žerajić, čiji grob kite".

Od jeseni 1912. god. počinje još intenzivnija sistematska organizacija omladine. Njeni članovi se organizuju u klubove Narodnog Ujedinjenja, kojima je "temeljna i centralna zadaća propaganda filozofije nacionalizma u opšte, uz naročitu propagandu radikalno-demokratskih doktrina". Narodno Ujedinjenje smatralo je, po svojim statutima, "da je ujedinjenje srpsko-hrvatskog naroda, zajedno sa narodom slovenačkim, iznad svih dispozicija internacionalnih i istorijskih, uslovljeno naročito dispozicijama samo nacionalne duše, vjerom naroda u svoju snagu, prije svega i njegovom svjesnošću svoga nacionalnoga zadatka. Zato će klub stvarati neoborivi kult srpsko-hrvatske nacionalne energije, nacionalne religije i nacionalnog optimizma". "Redovi nacionalističke omladine", piše O. Tartalja, "postaju dan na dan sve veći i gušći. Uz akademičare prilaze u masama srednjoškolci, radnici i seljaci, osobito u Dalmaciji. Split je prvi među prvima, on nosi barjak". Njihova je deviza "Ujedinjenjem Oslobođenju". Isto je tako vrlo živa organizacija i u Bosni i Hercegovini. Sva glavnija mesta, u kojima su se nalazile srednje škole, Sarajevo, Mostar, Tuzla, Banja Luka, Trebinje, imala su svoje đačke organizacije na programu Narodnog Ujedinjenja.

Posle Splita i Sarajeva vrlo važno središte pretstavljao je Prag. Tamo su se početkom 1914. g. ujedinila sva omladinska udruženja Srba, Hrvata i Slovenaca u nacionalističko društvo Jugoslaviju, koje pokreće i svoj organ istog imena. U Zagrebu od marta 1914. počinju da izlaze borbeni Vihor, književni list omladine, i politički list Narodno Jedinstvo, pod uredništvom Milana Marjanovića. Njima se, u isto vreme, pridružuje u Ljubljani mesečni Glas Juga, koji traži "stvaranje slobodne i potpuno nezavisne i ujedinjene jugoslovenske nacije".

Svi Srbi i najveći deo ostalih Jugoslovena hteli su svoje oslobođenje od Austro-Ugarske. Otkako postoji istorija ti primeri borbe za slobodu bili su uvek najsimpatičniji. Borbe naroda i država protiv pritiska Habzburške dinastije ispunjavale su ponajvažnije stranice istorije od Srednjeg Veka do danas. Oslobođenje Švajcarske, Holandije, Belgije u ranija vremena, i ujedinjenje Nemačke i Italije, vršeno je samo na njihov račun i pretstavlja ponajlepše stranice u njihovim istorijama. Srbi su prihvatili njihov primer i ne malo se oduševljavali njim. Habzburška dinastija, koju istorija nije ničem naučila, vladala je i u XX veku sublizu onako kao i u ranijima. Njena državna tvorevina, međutim, sastavljena iz naroda raznorodnih rasa, osećanja, i težnja, nije više odgovarala onom testu, koje je ona navikla da modeluje i sukob je, usled toga, bio neizbežan, kad Beč nije imao ni volje, ni sposobnosti, ni snage, da izvede, za vremena, potrebno delo svoje reorganizacije. Slom Austro-Ugarske povukao je za sobom tešku krizu Evrope, ali to se dogodilo samo s toga, što oni, koji su hteli da održavaju njeno stanje nisu ocenili koliko je za njih same bilo od opasnosti da svoju snagu vežu i troše za jedan takav skroz bolesni organizam. Nemačkoj je trebao slobodan put na istok i ona ga je htela da obezbedi preko Austrije, neuviđajući da je put iz Evrope u Aziju vodio preko jednog velikog mosta, čiji su stubovi bili odavno istruleli.

Opšte je uverenje bilo i kod prijatelja, i kod neprijatelja, da se Austro-Ugarska nalazi pred raspadom. U njoj je nekoliko narodnosti, i to glavnih, vodilo međusobnu borbu: Česi i Slovenci sa Nemcima, Srbi, Hrvati, Rumuni i Slovaci s Mađarima, Poljaci s Rutenima, Talijani s Nemcima i Hrvatima i Slovencima. Unutra je sve vrilo. Nekoliko pokrajinskih sabora moralo je obustaviti rad, a Parlamenat je bio češće odgađan zbog češke opstrukcije. Među samim Mađarima vodila se ogorčena borba između vlade Stevana Tise i njene opozicije i novoosnovana parlamentarna garda imala je da izbacuje poslanike iz Parlamenta, među njima čak i šefove stranaka. Grof Černin pisao je 22. juna 1914. tačno, kako u Rumuniji i po ostaloj Evropi osvaja uverenje, da je Austrija telo koje se raspada i da pri podeli Turske nije od nje nasledila ništa drugo nego njezinu sudbinu. Mesec dana pre toga, 22. maja, pisao je bečki nemački poslanik Čirški u Berlin, pod utiskom svega što je zapažao u Austro-Ugarskoj: "Često puta stavljam sebi u mislima pitanje, da li se doista još isplati, da se mi tako čvrsto vežemo za ovu državnu tvorevinu, koja puca na sve strane i da nastavljamo dalje naporni rad da je vučemo sa sobom". Pomišljao je čak i na podelu Austrije i na to, da Nemačka pridruži sebi njene nemačke oblasti. Nemački poslanik iz Rima, Flotov, pisao je 3. avgusta 1914. svojoj vladi, kako mu je sam San Đulijano, talijanski ministar Spoljašnjih Poslova, bez ustručavanja govorio, da je Austrija, "lešina, koja više nije sposobna za život".

Neprijateljsko raspoloženje oficirskih krugova i omladine, pa i cela naroda, protiv Dunavske Monarhije, u kojoj su pod pritiskom živeli njihovi sunarodnici, nije postojalo samo u Srbiji, nego i u Austriji saveznim državama, Italiji i Rumuniji. San Đulijano je u aprilu 1914. govorio nemačkom poslaniku otvoreno ovako: "Austrija, tj. austriska vlada je tvorevina iz ranijeg vremena, koja ne razume da u državama kao u Rumuniji i Italiji nijedna vlada ne može trajno orientisati svoju politiku protiv narodnih raspoloženja". A ta su sve više postajala neprijateljska. Za Rumuniju, čije je držanje od 1913. zadavalo sve više brige Beču i znatno, ako ne i najviše, doprinelo da se Austrija 1914. god. rešila na rat, pisao je 1913. savetnik poslanstva u Bukureštu baron F. Hajmerle, da se u njoj oficiri sve više ističu protiv Austrije i govore o budućem oslobodilačkom ratu protiv nje. "Neskriveno se ovde govori u vojničkim krugovima o tom budućem ratu i on se čak odobrava... Velika animoznost protiv nas, a naročito protiv Mađara, koja drema u svakom Rumunu... izbila je sad u najplahovitijem obliku". Sam kralj Karol govorio je austriskom poslaniku, da mađarsko postupanje prema Rumunima izaziva "u širokim masama Rumunije jako osećanje solidarnosti" sa njihovim sunarodnicima, koje se obrće protiv same Austro-Ugarske. Nemačkom poslaniku govorio je još iskrenije, da je antiaustrisko raspoloženje zahvatilo celu zemlju, da je prodrlo čak i u vojsku. Grof Černin je sam 5. decembra 1913., u jednom vanredno mudrom i državničkom memoaru, pisao u Beč, da takvo raspoloženje smatra sasvim "prirodnim i čovečanskim", "ta mi živimo u vreme nacionalnog bratimljenja i kroz ceo naš politički život provejava nacionalni duh... Što se danas sprema na rumunskoj granici isti je prizor koji se već stvorio na srpskoj granici..."