Novo udruženje zvalo se Ujedinjenje ili smrt i njegovo ime bilo je dovoljno da označi program; u publici njemu je dato tajanstveno ime Crna Ruka. Društvo je, po svojim statutima, revolucionarni rad pretpostavljalo duhovnom, a od Srbije je htelo da stvori pravi Piemont. Tim imenom se zvao i organ toga društva, koji je pokrenut u jesen te godine. Njegova je namera bila da, uz živu nacionalnu propagandu, izvede revolucionarnu organizaciju u svima oblastima gde Srbi žive, da bi pospešio proces narodnog ujedinjenja s jedne i pad srpskih protivnika s druge strane. Rad društva, koje je bilo puno osuda protiv partiskih strasti i grupa u Srbiji, nije bio nimalo u saglasnosti s vladom. Naročito su njegove vođe iz starih liberalskih porodica, bili protivnici radikala, koji su s Nikolom Pašićem na čelu, držali vlast. Otvoreni sukob između njih izbio je u januaru 1914., kad je bio smenjen ministar rata, M. Božanović, i domalo u Skoplju, kad je došlo do raspre o prvenstvu između vojnih i građanskih vlasti.

Članovi udruženja Ujedinjenje ili smrt, sami mladi ljudi, delovali su najviše među omladinom. "Smatrali smo", piše Čeda Popović, "da je samo omladina sposobna da krene novim, odlučnim putem, budući da su stariji naraštaji, čak i oni među njima koji su se eksponirali u nacionalnoj borbi, zamoreni i izgubili veru u sebe, da su postali manje otporni, pa su prešli na rad putevima kompromisa i raznih pogađanja." Oni su imali najviše veza među mladim studentima, njihovim starijim i mlađim drugovima, koji su imali "svete vatre" oduševljavanja i koji su u svojoj mladoj mašti sve stvari gledali bez mnogo saznanja o relativnosti i bili uvek manje-više apsolutnih shvatanja. Kult Srbije bio je kod njih bezgraničan. U proleće 1912. god., kad je jedna grupa bosanskih đaka iz Tuzle prešla u Zvornik, mladići su, čim su stupili na srpsko tle, pali na kolena i počeli da ljube slobodnu zemlju kao svetinju. Posle pobedničkih ratova 1912/3. god. taj je kult postao još veći i zahvatio je ne samo omladinu nego i druge, starije krugove.

Aktivnost omladine bila je, za sve to vreme, veoma živa. Agitovalo se na sve načine: preko javnosti, štampom i predavanjima, i neposredno u samom narodu. Izvesni stariji listovi, kao splitska Sloboda i šibenički Naprednjak dolaze od jeseni 1912. u ruke omladinaca O. Tartalje i M. Bartulice, a u isto vreme pokreću se i novi omladinski listovi Preporod u Ljubljani, Srpska Omladina u Sarajevu, Novi Srbin u Somboru. Ti listovi su kratkog daha jer nemaju dovoljno materialnih sretstava, jer su njihovi urednici i saradnici većinom studenti, koji su tice-selice i koji se, zbog raznih ambicija, ne slažu uvek međusobno, i jer ih dobar deo za svoje članke mora da izdržava sutske progone. Ali mada listovi niču i propadaju, njihova se aktivnost ipak oseća u svakoj sredini gde su se javili. Njihove ideje se šire i dobijaju sve više pristalica. U izvesnim mestima, naročito u Dalmaciji, ta omladina ima moćan uticaj u celom društvu. U Splitu za vreme najteže krize u Skadarskom Pitanju sastaju se 16. marta tajno delegati Ujedinjene Nacionalističke Omladine, koji zaključuju da na austro-ugarski pritisak protiv srpskih kraljevina odgovore revolucionarnom propagandom u narodu i vojsci. Mobilizirani omladinci razvijaju, doista, u vojsci živu delatnost. "Općenita je parola bila: dođe li do rata, uskratiti poslušnost i prebeći Srbima". Od 8. maja 1913. u Splitu se pokreće i nov list Ujedinjenje, ali ga vlasti ugušuju već s drugim brojem. U zatvor su došli ne samo njegovi urednici, nego čak i njegovi čitaoci. Od 1913. god. krenut je čak u Ženevi sličan omladinski list pod naslovom Union.

Kad je mesto Cuvaja kao komesar za Hrvatsku došao baron Skerlec, u julu 1913., omladina rešava, da i njega dočeka kao neprijatelja zato što je pristao da se primi komesarske dužnosti. Iz Amerike čak stiže omladinac Stjepan Dojčić, koji 18. avgusta vrši atentat na nj i ranjava ga u ruku. Članovi Srpsko-hrvatske Koalicije osuđivali su taj atentat i izjavili su svoje žaljenje Skerlecu, jer su bili obavešteni, da je on došao s namerom da likvidira komesarijat. Omladina, za razliku od starijih, glorifikuje borbu pojedinaca. Ona se potsmeva ranije mnogo hvaljenom "sitnom radu", jer nalazi da on donosi i sitne rezultate. Ona hoće velika dela i podvige. Uspesi koje je Srbija postigla u dva poslednja rata govorili su joj, po njihovom verovanju, samo to, da se veliko postiže samo onda kad se veliko i traži. Oni su nalazili, da je bilo dosta trpljenja pod Austrijom i da je došlo vreme, da se u njoj učine radikalne izmene. Ako neće da ih izvrši Austrija sama, izvršiće ih omladina, čija vera u svoju misiju prelazi u jednu vrstu nacionalnog mitskog fanatizma. Jedan mladić đak, Miloš Pjanić, pisao je svom drugu Borivoju Jevtiću ove za tu omladinu veoma karakteristične reči: "Ja vjerujem isto tako kao ti u oslobođenje nacije i bez naše saradnje, ali to neće biti danas, a mi hoćemo ili u životu da umremo ili u smrti da živimo."

Među omladinom Bosne i Hercegovine odavno je bilo uobičajeno osnivanje tajnih đačkih društava. God. 1896. đaci sarajevske gimnazije osnovali su društvo "Srpska svijest". Sednice tog društva "počinjale su se i vršavale himnom "Bože pravde". Tajno nacionalističko đačko društvo osnovalo se i u Mostaru 1898. god., koje je posle, 1905., obnovljeno sa imenom Sloboda i imalo pretežno politički karakter. Pokret se iza toga širio sve jače, a organizaciju su vršili ponajviše velikoškolci, koji su 1905. god. u Beču osnovali svoje društvo Rad i već 1906. spremali veliki omladinski zbor u Sarajevu. Taj zbor, videći jasan antiaustriski smer njegovih pokretača, vlasti su zabranile pre nego je i bio javno sazvan.

U novije doba, otkako je počela borba za građanske slobode, i pisanje štampe u Bosni i Hercegovini bilo je puno duha nezadovoljstva i buntovnosti. A. Šantić, popularni pesnik Hercegovine, pevao je već 1907. god. na adresu austriskih vlastodržaca: