Istorija

Istorija Srpskog naroda

Napisao: Vladimir Ćorović
(1885-1941)

Nova omladina

Oduševljenje povodom srpskih pobeda bilo je među Jugoslovenima u Austro-Ugarskoj veoma veliko. Aleksa Šantić i Ante Tresić Pavačić objavili su čitave zbirke pesama tim povodom, a Ivo Vojnović je dao nov epilog Majci Jugovića. Sva štampa pratila je skoro bez daha kretanje vojske, a publika, ne mogući po manjim mestima da sačeka novine, sama se pretplaćivala na ratne depeše. Srbi u bosanskom saboru dali su protesnu izjavu protiv antisrpskog stava bečke vlade, a omladina je, izazivački, poručivala pesmom u Beogradu i na Cetinje "Ovamo ’vamo". Stotine mladih ljudi otišlo je u dobrovoljce i tražilo da bude primljeno u komitske odrede. Žene su šile rublje za ranjenike i obilato kupile priloge za srbijanski i crnogorski Crveni Krst. U Splitu i Šibeniku vlast je raspustila gradske opštine zbog manifestacija za balkanske saveznike. Svi narodni poslanici i pretsednici opština iz Dalmacije održali su potom u Zadru skupštinu slaveći pobede saveznika. Vlasti su na te izjave odgovarale samo progonstvima i policiskim merama, kao da se jedna ideologija takvog zamaha može suzbijati samim naredbama. I mesto straha izazvale su samo mržnju i žudnju za osvetom. Ta je još pojačana među Slovenima uopšte, kad je nemački kancelar Betman Holveg, javno, u parlamentu, 25. marta 1914. govorio o mogućnosti evropskog sukoba, u kom bi Germani bili na jednoj a Sloveni na drugoj strani. Takve su se reči počele javljati sve češće; sam car Vilhelm nalazio je, da bi za budućnost Habzburške monarhije bilo najbolje jemstvo kad bi se stvorio sistem, u kom bi "kao dva čvrsta stuba Dvojne Monarhije bili germanska Austrija i ugarska Ugarska".

Srpske pobede istakle su doista jugoslovensko pitanje još više na dnevni red nego što je to ranije bio slučaj. "Prije Kosova", pisao je tada mladi hrvatski revolucionar Vladimir Čerina, "mi smo prosto životarili kojekako, krpali naše stranke, vodili politiku državopravnu, onu jalovu i partijsku, onu najprokletiju, parlamentarnu, onu najbesmisleniju i najbeskorisniju u jednoj neparlamentarnoj državi pogotovo". Od Kosova, od 1912. godine, on vidi novi duh. "U onim neviđenim napadima tamo, u onim jurišima, klanjima i okršajima, bilo je i onog našeg najgordijeg hrvatskog duha, što nam je sačuvano ostalo. Ono je u stvari bilo oslobođenje Stare Hrvatske pod imenom Stare Srbije." Austrija od 1908-1912., otkad je sama dala jugoslovenskom pitanju aktuelan karakter, ne samo da nije učinila ništa da ga pomakne napred, nego je, naprotiv, svojom politikom reakcije otuđila mnoge i od onih elemenata, koji su dotle sve svoje političke kombinacije pravili samo u okviru Habzburške Države. Od nekadašnje namere da austriske jugoslovenske oblasti postanu atrakcija za Srbiju i Crnu Goru nije bilo više ni pomena. U proleće 1914. god. vojni krugovi su u poslednji čas sprečili parlamentarizaciju vlade u Hrvatskoj ne krijući svoje sumnje u članove većine, koju je pretstavljala Srpskohrvatska Koalicija. "Značaj jugoslovenskog pitanja ne shvataju ni sada još, posle događaja na Balkanu!" završuje jednu belešku u svom Dnevniku ministar J. Bernrajter. Francuski poslanik u Beču, Dimen, imao je potpuno pravo, kad je tih dana pisao, da se protiv Jugoslovena upotrebljavaju isti metodi kao nekad u Lombardiji i Veneciji; ti metodi "produžavaju vlast ali čine i potpuno neizbežnim revolt."

Polet Srbije, pokazan snažno u Balkanskom Ratu, dao je dovoljno dokaza o njenoj vitalnoj snazi, razvijanoj dotle pod vrlo teškim uslovima. Razumljivo je s toga što su se sad u ojačalu Srbiju počele upirati oči njihovih sunarodnika iz ropstva sa još više poverenja nego pre i što joj se počela sa mnogo strana dodeljivati uloga Piemonta. I Srbija sama osetila se, posle ovih uspeha, više svesna svoje snage i svog poziva. U njenu vrednost kao vođe za delo narodnog ujedinjenja verovali su dotle samo pojedinci; od tada u nju je počeo verovati skoro ceo narod. U tom očiglednom jačanju Srbije i dizanju njenog prestiža gledala je Austrija od 1912. god. neposrednu opasnost za sebe samu. Srbija tad nije ugrožavala neposredno posed Dunavske Monarhije, ali se u austriskim vodećim krugovima nalazilo da ga ugrožava posredno svojim razvijanjem, i da ga može ugroziti kasnije, u bližoj ili daljoj budućnosti. Misao o preventivnom ratu, propovedana pre i oko Aneksione Krize, dobija sad još više pristalica i postaje predmet javne diskusije.

Protivnost između Austro-Ugarske i Srbije izgledala je doista sve više kao nepremostiva. Za spoljašnju austrisku politiku stvaranje velike srpske države značilo je zakrčivanje puta austro-germanskom prodiranju na Balkan i oslobađanje Balkana od austriskog diplomatskog i privrednog pritiska. U unutrašnjoj politici Austro-Ugarske Srbija je postajala sve više privlačna tačka za njene jugoslovenske podanike, koji su imali pred sobom očigledan primer koliko snage i poleta pokazuje jedan njihov deo u punoj nacionalnoj slobodi, a koliko se njihove energije troši samo u radu na suzbijanju tuđih prohteva i u borbi da se očuvaju osnovna narodna prava. Protivnosti između Dunavske Monarhije i Srbije mogle bi se ukloniti samo tako, da se Srbija konačno odreče aktivne nacionalne politike i uđe i sama, u kakvom bilo okviru, u sastav Austro-Ugarske ili u zavisni položaj prema njoj; svako drugo rešenje bilo bi polovno i ne bi moglo do kraja umiriti merodavne krugove Beča i Pešte. Od Srbije se to nije moglo tražiti kao ni od Nemačke i kao ni od Italije pre 1866. i 1870. godine.

U toj protivnosti videlo se jasno ocrtavanje izvesnog neminovnog istoriskog sukoba. Srbija je postojala kao slobodan organizam i razvijala se i težila da se razvija prema svojoj životnoj potrebi a na osnovu svoje etničke snage. U njoj se, otkako je obnovljena, od početka XIX veka, mislilo stalno o tom, da ona postane matica za ujedinjenje srpskog naroda, a posle se, vremenom, razvijala misao i o potrebi ujedinjenja svih Jugoslovena. To je bila životna misao i životni uslov male Srbije; bez njih, bez duboke vere u njih, ona bi se uopšte teško mogla održati kroz sve teške krize, kroz koje je prolazila, a i samo njeno održavanje kad bi ostalo trajno u tim zbijenim i ugroženim granicama bilo bi jedva vredno pravog državnog života. Austrija, koja je dinastički konglomerat sa nacionalno heterogenim i nezadovoljnim elementima, nije se opet zadovoljavala samo tim da čuva svoj posed, nego je, još uvek u staroj tradiciji, vodila aktivističku politiku jedne velike sile. Njena politika na Balkanu bila je sva u znaku ekspanzije, političke i ekonomske; njeno držanje 1878., 1904., 1908. i 1912. god. davalo je i suviše dokaza koliko je njen aktivistički duh ujedno i agresivan. Ona je u to vreme više ugrožavala druge, nego što je sama bila ugrožena. I izazvala je, prirodno, takvom politikom opšte sumnje reakciju srpskih nacionalista, i zaoštrila situacije do najozbiljnijih mogućnosti rata. U vodećim krugovima Dunavske Monarhije osećalo se dobro, da se njihova država počinje raspadati i tražio se lek. Mesto da se pokuša izvesti neka unutrašnja reorganizacija koja bi mogla da donese i izvesnu regeneraciju, činilo se kao lakše skrhati najpre Srbiju, kao da je ona kriva svem zlu od koga je patila Dunavska Carevina i kao da bi slom Srbije značio ozdravljenje Austrije i prestanak svih njenih teškoća.

U Austriji se celo vreme govorilo, da je ovakvo i ovoliko raspoloženje njihovih jugoslovenskih podanika ne toliko izraz vlastitog i spontanog uverenja, koliko sistematske agitacije koja se vodila od strane Srbije. U tom pravcu oni su naročito ukazivali na aktivnost Narodne Odbrane. Ovo društvo bilo je osnovano 10. oktobra 1908. za vreme onog velikog uzbuđenja, koje je u srpskom društvu izazvala aneksija Bosne i Hercegovine. U nj su ušli pretstavnici svih stranaka s namerom, da radi viših nacionalnih interesa utole partiske strasti i stvore koncentraciju svih narodnih snaga. Drugi cilj je bio, s obzirom na tadašnju mogućnost rata između Srbije i Austro-Ugarske, da Narodna Odbrana postane matica za prikupljanje i organizaciju dobrovoljačkih odreda.

U Srbiji obnovljena Narodna Odbrana radila je živo na jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije pomaganjem gimnastičkih organizacija i streljačkih družina, a u krajevima van Srbije nameravala je, pomoću predavanja i raznih patriotskih manifestacija, razvijati svest o narodnom jedinstvu. Živo je želela da se društvo preporodi i stvori novi, bolji tip našeg čoveka, "novi Srbin", kako je govorio Vasa Stajić, dajući takvo ime jednom svom listu. Misao o ujedinjenju svih Srba bila je ideja vodilja u celom radu. Da je u toj propagandi bilo agitacije protiv Austrije to je bila prirodna posledica već iz samih motiva postanka ovog društva, a i iz njegovih opštih shvatanja. "Kao što su nekada sa juga išli Turci na nas, tako ide danas sa severa Austrija", pisalo je u njihovom programu, "Srbija mora da primi borbu s moćnim susedom, jer je to potreba njene slobode, samoodržanja i opšteg napretka."

Aktivnost Narodne Odbrane bila je vrlo živa, ali ipak ograničena i u pogledu na učesnike, a prilično i na područje. U Srbiji samoj ona je od 1912. god. osetno gubila teren. Iz njenog vođstva povlačili su se postepeno građanski intelektualci, naročito ugledniji javni radnici, nezadovoljni izvesnim licima u njemu. Oni su osnovali novu organizaciju, Kulturnu ligu. U samoj Narodnoj Odbrani počelo je sve manje bivati pune saglasnosti u radu. Jedan deo njenih vođa bio je za to, da se ceo rad podesi prema duhu novih pravila i da bude više kulturan i defanzivan, kako je, u ostalom, glasilo i ime društva; dok je drugi, borbeniji, tražio da se pokaže još više aktivnosti. Ovaj se domalo izdovojio i osnovao posebnu organizaciju pod imenom Ujedinjenje ili smrt. Ova druga organizacija služila se imenom Narodne Odbrane, iako se sa njom nije slagala, i to, po kazivanju Čede Popovića, jednog od najaktivnijih članova ove druge, s toga što je rad Narodne Odbrane stekao izvesnu popularnost preko granica i što se bojalo, da ne bi na ljude rđavo delovalo kad bi videli da između te dve organizacije nema saglasnosti.

O neslaganju u vođstvu Narodne Odbrane izbile su prve vesti u široku javnost još u leto 1911., kad se počelo govoriti, da se odvojila grupa aktivnistički raspoloženih, pretežno mlađih, ljudi, koja je 13. maja 1911. osnovala posebno udruženje. Stvarni vođa njihov postao je generalštabni major Dragutin Dimitrijević zvani Apis, koji je bio i jedan od glavnih zaverenika protiv poginulog kralja Aleksandra Obrenovića. Zavereničkim krugovima pripadao je i najveći broj njegovih prvih saradnika. Od nezaverenika glavna ličnost bio je buntovni novinar Ljubomir Jovanović zvani Čupa, koga su prijatelji nazivali Macinijem Mlade Srbije...