Pitanje o nasledstvu prestola nije se postavljalo samo u Bosni, nego i u Srbiji. Despot Stevan je počeo pobolevati, a kako nije imao dece morao se pobrinuti za svog naslednika. Njegov izbor odavno je pao na Đurđa Brankovića, koji mu je bio, kao sestrić, srodnički najbliži, a koji je prihvatio od izmirenja potpuno njegovu politiku i na njoj lojalno sarađivao. Đurađ je pokazivao dovoljno energije, a kao dobar vojnik istakao se u više teških momenata. U Srbiji to nasledstvo, kad ga je Stevan proglasio na državnom saboru u Srebrenici, ne samo da je primljeno bez protesta, nego se smatralo kako sasvim prirodno. I sa kraljem Sigismundom on je to pitanje rešio na sastanku u Tati, u maju 1426., ali ne bez teškoća. Sigismund je pristao da prizna Đurđa, ali je tražio da mu se, posle Stevanove smrti, vrate Beograd i Mačva, koje mu je on bio ustupio kao lično leno. Sigismund se pravio da nema poverenja u Đurđa i tražio je, da mu se preda i grad Golubac, glavna tvrđava Srbije na dunavskoj strani. Na taj način on bi držao ne samo pod svojim nadzorom, nego i u svojoj vlasti sve glavne gradove na Savi i Dunavu i na srpskoj strani i obezbeđivao bi Ugarsku sa dosta čvrstine. Da će ta ustupanja izazvati podozrenja i protivne mere kod Turaka bilo je više nego sigurno i nije nimalo verovatno da to i Stevan nije mogao predviđati. Ili je u svojoj politici naslanjanja na Ugarsku smatrao da to treba primiti, makar i po cenu zameranja Turcima? U svojim istupanjima Mađarima Stevan je otišao i korak dalje. Pristao je, da, u slučaju ako bi i despot Đurađ ostao bez muških potomaka, Srbija pripane mađarskoj kruni. Ali taj je ustupak bio stvarno bez većeg značaja. Đurađ je imao muške dece i bio je još u snazi i nije bilo izgleda, da bi se Mađari u dogledno vreme mogli koristiti tim ugovornim obećanjem. Stevanim je učinio tu koncesiju, da bi ih samo tešnje vezao za Srbiju, da bih je branili s više energije kao svoje buduće područje. Nije, ipak, uspeo da Mađare uvuče u borbu protiv Mlečana, kojima nikako nije mogao da prežali zetska osvajanja.

Mađari su ovim postavljanjem svojih budućih prestonih prava u Bosni i Srbiji na oko postigli lepe uspehe. Sigismund je mogao biti zadovoljan i verovati, da se poljuljani ugled Mađarske znatno podigao. Činilo se čak, da je ona, sa Srbijom i Bosnom, moćna protiteža turskoj aktivističkoj politici, a sama Mađarska da je s juga prilično zaštićena. U stvari, položaj nije bio takav. U Bosni ta je mađarska politika imala svojih vrlo jakih protivnika i u narodu samom, a ne samo kod vlastele, a kad je trebalo ispunjavati preuzete obaveze javila se i u Srbiji vrlo oštra opozicija. Dok se branila sloboda ljudi su i pristajali da sarađuju s Mađarima, ali kad se imalo rešavati ko će Srbijom i Bosnom da zavlada, Turci ili Mađari, onda su se i vlastela i narod podelili u dva tabora i Mađari su u jednom od njih nalazili ogorčene protivnike.

Pred kraj svoje vlade, u proleće 1426., despot je lično vrlo energično ugušio jednu pobunu u Srebrenici, koju behu izazvali među rudarima neki dubrovački trgovci, nezadovoljni zbog izvesnih novih poreza. Despot je tu pobunu, dve godine posle bosanskog prepada na taj grad, uzeo vrlo ozbiljno i hteo je primerno da preseče svaki dalji pokušaj smetanja njegovih vlasti ma u kom pravcu.

S jeseni 1426. beše prešao Sigismundov vojskovođa Pipo Spano Dunav i počeo borbe oko Silistrije. S početka je imao uspeha, ali kad Turci dobiše pojačanja on bi potisnut i potučen. Još te zime umro je, ogorčen zbog poraza, u Lipovi na Morišu. U proleće 1427. Sigismundova vojska delovala je u Vlaškoj i spremala se da preće i u Bugarsku. Obavešten o tom Murat II stiže hitno u Vidin i njegove čete zauzeše Novu Oršavu i Severin. Despot je uputio sultanu darove, kao u znak pozdrava i prijateljstva. To je bio njegov poslednji važniji politički akt. U leto te godine on je 19. jula naglo umro, pogođen od kapi, u lovu, na Glavici, nedaleko od Kragujevca. Sahranjen je u Manasiji. Sa puno topline dao je zabeležiti na despotovom grobnom kamenu, koji se sad čuva kod crkve u Stojniku, ove reči Đorđe Zubović, verovatno jedan od njegovih dvorskih ljudi: "Blagočestivi gospodin despot Stevan, dobri gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O teško onom ko ga vide na ovom mestu mrtva!".