U Zeti, i to pretežno primorskoj, gde je mletački uticaj bio jak, despot je imao dosta nezgoda sa pojedinim glavarima i njihovim bratstvima. Autoritet centralne vlasti, protiv kojih je uvek bilo pobuna, naročito je pao od vremena cara Uroša. Borbe između Balšića i Crnojevića, mletačka podmićivanja, primeri glavara u susednoj Albaniji, koji bez velike muke, s malo aktivnosti i tuđeg troška, postajahu male dinaste, behu pojačali u zetskom području izvesne samovoljne i donekle separatističke sklonosti. Zeta je od starina imala i težila da održava neki izuzetan položaj u odnosu prema Raškoj i te tradicije trajale su u njoj kroz celo vreme naše prošlosti. Protiv despota naročito su se bunili Crnojevići, a posebno Gojčin Crnojević. Da kazni i njega i njegove podanike, koji su imali lepih koristi od dubrovačkih trgovačkih karavana, despot je bio naredio, da dubrovački trgovci jedno vreme obilaze Zetu. Ali te i takve mere nisu mogle pomoći. One su pojačavale upornost i upućivali ljude da traže naknade na drugoj strani, ili, kad je pritisak bio teži, da se pokore samo prividno i privremeno. Filozof Konstantin priča u despotovoj biografiji, da je kralj Sigismund zvao despota u borbu protiv husita. Ovi su, zna se, posle Husova spaljivanja postali vrlo aktivni i borbeni. Zna se isto tako, da je njihovih pristalica bilo i daleko van granica Češke, pa čak i u našim zemljama u Sremu i Bačkoj. Konstanitnu Hus nije bio nesimpatičan; iz njegova kazivanja izlazi kao da je nastradao što je u svom učenju prihvatio izvesna pravoslavska shvatanja. Despot se odazvao kraljevom pozivu i poslao je svoje pomoćne odrede, za koje se kaže da su imali uspeha.

Kad se Murat II utvrdio na prestolu odlučio je, da se osveti Grcima što su pomagali njegova protivkandidata. Pao je s vojskom pod sam Carigrad. Grci su tražili pomoć na sve strane i nudili čak uniju papi. Odazvaše im se samo Mlečići, koji su 14. septembra 1423. primili Solun, koji im se beše sam ponudio. Turska vojska opustošila je Moreju, a sultan je naterao starog cara Manojla da pod skupu cenu haračke obaveze moli i dobije mir. Turska je dovela i u Vlašku na vlast svog privrženika Radula zvanog Praznoglavi i ugrozila Mađarsku osetno sa istočne strane. I u Bosni je kao turski kandidat pobedio Tvrtko II, koji se 1421. god. dao krunisati za kralja. Kad su Bosanci 1423. god. došli u nešto srdačnije veze s Mletačkom Republikom i sklopili s njom savez protiv hrvatsko-dalmatinskog kneza Ivana Nelipića, nije to bilo pravo Turcima i oni su to odmah dali osetiti. U aprilu 1424. upala je jedna njihova vojska u Bosnu i opustošila neke predele u njoj. Nije se zadržavala dugo; to je bilo samo kao neka vrsta demonstracije. Jedino je za celo ovo vreme ostala pošteđena Srbija. Sultan protiv nje nije preduzimao ništa, jer mu Stevan nijednim svojim postupkom nije dao povoda za to.

Ovaj upad Turaka nije poslužio kao opomene kralju Tvrtku. Pod uticajem pregovora koji su se vodili u ovo vreme, da bi se ostvarila jedna hrišćanska liga, i on je pokušao da se približi Sigismundu i pomišljao da i sam stupi u taj savez. Sigismund je izgledao veoma ratoboran i govorio je o ozbiljnim pripremama za borbu s Turcima. Preko grofa Hermana Celjskog, čija je majka Katarina bila iz dinastije Kotromanića, ušao je Tvrtko u pregovore s mađarskim dvorom i već u jesen 1425. održan je sastanak između oba kralja. Tvrtko se tad ponovo opredelio za Mađare i izgleda da je već tada pristajao, da Hermana proglasi za svog naslednika. To je bio Sigismundov šurak i vrlo moćan plemić, koji je imao ogromne posede u Slovenačkoj i Hrvatskoj, i koji se, zahvaljujući Sigismundovoj pažnji za nj, spremao da postane pravi dinasta. Na bosanski presto polagao je pravo kao pravi, zakoniti potomak jedne bosanske princeze. Mađari su se doista spremali za borbu i ugovarali sa Mlečanima da napad izvrše zajednički. Kralj Sigismund sišao je sa svojom vojskom u avgustu 1425. do same Oršave i sastajao se, izgleda, s despotom. Ali se cela akcija morala odložiti radi husitskih uspeha na severu. Reducirana mađarska vojska na jugu operisala je samo u Vlaškoj.

Doznavši za ove pregovore i sastanak, sultan je tražio od despota objašnjenja preko naročitog poslanika. Despot nije bio u Srbiji kad je taj poslanik dolazio, a kad je stigao nije ga hteo primiti. Uvređen, poslanik je obavestio sultana najnepovoljnije o Stevanu i njegovim vezama. Tad se sultan lično krenu u Sofiju. Videći to, i obavešten da od Sigismundova velikog pohoda neće biti ništa, Stevan je uputio svoje poslanike u Sofiju da umire sultana. Ovaj je, ipak, ušao u oktobru 1425. sa vojskom u Srbiju. Oplenio je kruševačku oblast, pa se brzo povukao, pošto mu je Stevan uputio novo poslanstvo. Despot se bio spremio za borbu, a i Mađari su mu uputili, pod Pitom Spanom, nešto vojske u pomoć. Sultan je smatrao za mudrije da se zadovolji novim obaveštenjima, nego da se upušta u borbu. Taj turski napad iskoristio je kralj Tvrtko da i on napane na despotove ljude i povrati Srebrenicu. Despot se brzo okrenu na njih i pređe Drinu, za koju su Bosanci držali da je u to doba neprohodna. Kad je ugledao despotovu vojsku Tvrtko i njegovi se brzo povukoše, upravo pobegoše, ostavljajući svoje opsadne sprave i tri topa. Goneći Bosance despot im je opljačkao jedan deo zemlje. On je mogao ovako nenadno da spase Srebrenicu samo za to, što su se i Turci brzo povukli. Kralj Tvrtko se bio zatvorio u jedan tvrdi grad, verovatno Bobovac, i otud je poslao despotu ljude, da pregovaraju o miru. Uslovi nam nisu poznati, ali se zna da je mir ipak sklopljen i da se despot vratio u Srbiju. Sandalj se, naravno, nije slagao sa ovim postucima Tvrtkovim. Naročito nije bio za Hermana Celjskog. On se, istina, nije izjavljivao protiv Sigismunda i Mađara, ali je održavao veze sa Turcima.

U leto 1426. upala je u Bosnu jedna turska vojska, koja nije imala više od 4.000 ljudi, a kojoj se ipak, niko nije usudio suprotstaviti. Bojali su se, da tim ne bi ozlojedili turske gospodare i izazvali još veću nevolju. Turci su ovom prilikom prodrli sve do Hrvatske, a u Bosni je od njih stradala Usora i dolina Spreče, oblast vlastele Zlatonosovića. Ali ni taj pohod, ni cela situacija ovog poslednjeg perioda nisu uticali na kralja Tvrtka da promeni kurs svoje politike. U jesen 1427., 2. septembra, proglasio je on Hermana Celjskog za svog naslednika, "darovavši" mu Bosnu, ali sa pretpostavkom: ako umre bez muških naslednika, ili ako ti naslednici ne budu imali zakonitog potomstva. Na taj način Tvrtko se potpuno opredelio za Mađarsku. U Dubrovniku se 1428. god. govorilo, da je Sigismund primio Tvrtka "za brata i sina" i da ga sprema oženiti jednom mađarskom plemićkom. Nevesta Tvrtkova bila je Doroteja, kći Janoša Garaje iz Pečuja. Na svadbi, u Milodražu, u julu 1428., izgleda da je prisustvovao lično sam kralj Sigismund. To i lično posredovanje Sigismundovo učinilo je, da se ublaži opozicija bosanskih velikaša, koji su bili protivni nasledstvu Hermana Celjskog i novom kursu Tvrtkove politike.