Po Njegoševom delu istraga poturica bila je epohalan događaj po Crnu Goru, od koga datira njeno oslobođenje. Po ovom zapisu to je uzak lokalni događaj, u čijem izvođenju učestvuje samo osam ljudi; manje, dakle, nego u mnogoj hajdučkoj četi. Da taj događaj u ono doba nije imao nikakva većeg značaja i da nije bio čak ni primećen naročito u najbližem susedstvu vidi se jasno po tom, što o njemu nemaju nijedne jedine vesti ni Mlečani ni Dubrovčani, u čijim su nam arhivama očuvane tolike druge vesti o događajima mnogo manje važnosti, nego što bi bio ovaj. Nisu ga ni sami Turci shvatali suviše tragično, jer ne bi inače pustili, da Danilo krajem oktobra 1709. dođe u Peć, na crkveni sabor, i da se otud vrati bez ikakve štete. Petar II Petrović Njegoš dao je ovom događaju širi značaj nešto da proslavi prvog svog saplemenika na cetinjskoj vladičanskoj stolici, kome je dao mnogo svojih ličnih crta i shvatanja, i zatim na opomenu Crnogorcima, koji su njemu samom oko 1846/7. god zadavali mnogo glavobolje svojim vezama sa skadarskim pašom.

Inače, prvih petnaest godina crnogorske istorije XVIII veka puno je borbe s Turcima i sa mletačkim i dubrovačkim susedima. Te borbe su imale isključivo četnički karakter. Pljačkanje je u tim ubogim krajevima bilo postalo jedna grana narodne privrede; u gladnim godinama susedi su to iščekivali kao i elementarne nesreće. Naročito su u ovo vreme česte dubrovačke tužbe na njih, a bilo je mnogo sukoba i sa Bokeljima i Paštrovićima. Da doskoče Crnogorcima i graničnim hercegovačkim plemenima Turci su počeli da obnavljaju gradove na granici, tako Klobuk i Banjvir kod Trebinja i naročito Nikšić. U proleće 1703. poginuo je u Drobnjacima Redžep-paša Šeić, koji je imao da zameni ubijenog vojvodu Iliju Kosorića. God. 1704. naterao je skadarski paša Bjelopavliće i Lješkopoljce, da mu dadu harač i taoce. Kako to nije smirilo ljude rešili su se bili Turci 1706. god. da rasele i Crnogorce, kao što su pre toga silom raselili jedan deo Klimenata. Kad se sastadoše kod Spuža hercegovački i skadarski paša uplašeni Crnogorci popustiše i dadoše i harač i taoce. Kod nekih istoričara pominje se te godine neka crnogorska pobeda na Trnjinama, posle koje da su Crnogorci menjali otmene turske zarobljenike za veprove. U savremenim izveštajima o toj borbi nema pomena, a u nevolji, u kojoj su se nalazili Crnogorci te godine, teško je verovati da bi oni mogli postavljati te uvredljive uslove.

Kada je u jesen 1710. ruski car Petar Veliki objavio Turskoj rat on je pozvao u borbu i balkanske hrišćane. Među njima, naravno, i Crnogorce. Kao carev izaslanik došao je, s nekoliko ljudi, pukovnik Mihailo Miloradović, član čuvene hercegovačke porodice, koja je podigla manastir Žitomišljić. Nije trebalo mnogo napora, da se ratoborni Crnogorci dignu na oružje i da zahvate i jedan deo istočnih hercegovačkih plemena. Ustanici su imali izvesnih uspeha operišući od Nikšića do Trebinja, ali Turcima nisu ipak naneli nijedan težak udar. Protiv tvrdih gradova nisu imali artiljerije, a sa ručnim oružjem postizavali su samo polovne rezultate. U borbama su ustrajali čak i onda, kad je Petar Veliki, doveden u tešku situaciju, morao da moli mir. I to na svoju veliku štetu. Ogorčena Porta naredila je bosanskom veziru Ahmetu Šapčaliji da kazni Crnu Goru i da uhvati vladiku Danila i pukovnika Miloradovića. U leto 1712. krenula je turska vojska s istočne i zapadne strane na Crnu Goru, prodrla je do Cetinja, srušila manastir i sve zgrade vladičine. Vladika i Miloradović s nešto glavara i vojske behu se u poslednji čas uklonili ispred Turaka. U opljačkanom, a inače oskudnom, Cetinju Turci se nisu mogli dugo zadržavati i u polovini avgusta počeli su se vraćati. Na tom povratku njihove zalaznice pretrpele su dosta gubitaka od Crnogoraca, koji su ih presretali i napadali u zasedama. Za vreme toga rata pominje se jedna strašna turska pogibija na Carevom Lazu, za koju narodno predanje i nekritična istorija tvrde, da je ceo pohod pretvorila u ogromnu crnogorsku pobedu. Mletački izvori, po kojima je proučavao tu borbu J. N. Tomić, ne znaju ništa o toj crnogorskoj pobedi; da nje nije moglo biti u opisanom opsegu vidi se, u ostalom, jasno po tom što su Turci izbili na Cetinje i ostali gospodari situacije. Ali su u Dubrovnik doista stizale vesti s granice o nekom crnogorskom uspehu u Lješkopolju. Taj uspeh nije bio postignut protiv glavnine turske vojske, nego samo protiv jednog njenog dela, i nije mogao da izmeni sudbinu pohoda.

Po odlasku Turaka Crnogorci su digli glave. Vladika Danilo, koji se bio ukrcao na lađu za Rijeku, da bi pošao u Rusiju, vratio se natrag i počeo pribirati ljude. Hercegovačka plemena primila su većim delom tursku amnestiju, a neki njihovi ljudi uzeli su na sebe, da za plaću organizuju pandursku službu duž granice i u unutrašnjim klancima. Da bi se obeštetili Crnogorci su krajem 1712. i cele 1713. god. veoma pojačali svoju četničku aktivnost na svima stranama. U isto vreme njihov vojvoda Rajim Krecun raspitivao se kod Dubrovčana kako stoje stvari u Rusiji i kako bi oni, preko jednog svog izaslanika, mogli uhvatiti vezu sa carem Petrom. To borbeno držanje Crnogoraca i tužbe susednih paša i vlasti na njih opredeliše Portu da se reši na novu ekspediciju protiv Crne Gore. S toga bi početkom 1714. god. za novog pašu u Bosnu postavljen Numan-paša Ćuprilić, koji je važio kao ispravan ali i energičan čovek. Njegova napad na Crnu Goru počeo je tek u oktobru, posle dugih priprema. Crnogorska plemena, kojima je još u svežoj uspomeni ostao prošli pohod, nisu mogla sad da se slože u svom držanju. Plašio ih je veliki broj turske vojske i dobra oprema. Jedna plemena ušla su odmah u pregovore i primila su turske uslove; druga su se kolebala; a treća su, kao Katunjani bila za odlučan otpor. Paša je brzo prodro u Ozriniće, a vladika Danilo se povukao na mletačko područje. Turci su došli na Cetinje i do ispod lovćenskog položaja, i to brzo, za nedelju dana, goneći Crnogorce i preko mletačke granice. Numan-paša i njegovi ljudi javno su optuživali Mlečane, da su pomagali Crnogorce i naročito s toga, što su im davali utočišta. Hercegovačka plemena, zaplašena od turske sile, ostala su ovog puta pasivna. Tada su Turci jedan deo zarobljenih Crnogoraca, oko 3.000, zajedno sa ženama i decom, preselili na Glasinac i njegovu okolinu. Crna Gora je bila opljačkana, "najveći deo katunske nahije opustošen, a Ozrinići, Zaljupi, Cuce, Bjelice, Ćeklići i Njeguši popaljeni i sravnjeni sa zemljom". Vladika Sava još je 1743. god. pominjao ovo rasulo Crne Gore kao drugi rasip Jerusalima, od koga se zemlja nije mogla lako oporaviti.