Slovenske kolonije u blizini većih grčkih mesta, kao na primer Soluna, ili u oblastima daljim od gustih saplemeničkih naselja, gde su bile više izložene uticaju svoje neslovenske okolice, primale su hrišćanstvo po prirodnom procesu asimilacije. Upozoreno je na izvesne nove grčke episkopije, koje su bile osnovane očevidno s namerom da deluju među Slovenima; to su Velikaja i Smolenska episkopija pod Filipskom mitropolijom; Srbija i Drugovićska pod Solunskom, i Jezerska i Radoviška pod Lariskom. Da je hrišćanska misija među tim Slovenima imala uspeha vidi se najbolje po tom, što je iz slovenskih redova izišao carigradski patrijarh Nikita (766.-780. god.). Među tim Slovenima stvoreni su prvi osnovi za hristijanizaciju ostalih saplemenika; tu se izradila polagano, slovenska crkvena terminologija, i slovenski se jezik počeo upotrebljavati za prevođenje grčkih crkvenih tekstova. Slovenski apostoli iz Soluna, Ćirilo i Metodije, tu su našli oslonca za svoje spremanje slovenske liturgije i propovedi. Bez tih prethodnih radova njihovo bi delo bilo jedva moguće. Nijedan se jezik ne osposobljava za dve-tri godine za književnu upotrebu; takvog slučaja nije bilo nigde na svetu, ni u kom veku.

Glavna aktivnost u pokrštavanju Južnih Slovena počinje ipak od sredine IX veka, i to pod pritiskom izvesnih političkih događaja. Moravski knez Rastislav, u sukobu s Francima, morao je da traži saveznika, na koga bi se mogao osloniti. Našao ga je u Vizantiji. Hristijanizacija njegovih podanika od vizantiskih poverenika bila je samo jedno sredstvo za čvršće veze i jedna garancija Vizantiji za produženje njenog uticaja. S toga je njegova ponuda u Carigradu primljena rado i ostvarena brzo. Kao carevi poverenici i hrišćanski propovednici upućena su u Moravsku, 863. god dva brata Solunjanina, Ćiril i Metodije. Izbor je pao na njih iz dva razloga. Prvi je taj, što je Konstantin (Ćiril u kaluđerstvu) bio drug carev, njemu lično odan, a sem toga vrlo učen i ugledan. On je bio bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i učitelj filozofije. Već dotle Konstantin se istakao svojim zalaganjem za ikone i svojim misijama među Saracenima i Hazarima. Metodije, njegov brat, bio je ranije upravnik jedne slovenske oblasti, pa se posle odrekao svetovnog života i povukao se u manastir, odakle je pošao s Konstantinom na Krim, među Hazare. Svojim ranijim administrativnim iskustvom sa Slovenima on je, pored brata, dobro došao za novu akciju u istom elementu. Drugi je razlog bio u tom, što su obojica poznavala dobro slovenski jezik, i što su, kao Solunjani, dolazili s njima i u bliži dodir, i kao takvi najbolje mogli znati, šta se ponajpre ima preduzeti za novu misiju i koliko se mogu koristiti prethodnim radom.

S njihovim radom u vezi su i počeci slovenske pismenosti. Legende o Ćirilu i Metodiju kazuju, da su njih dvojica, shvativši svoj poziv vrlo savesno, pregli da za Slovene prevedu potrebne bogoslužbene knjige i da za izražavanje slovenske reči udese pogodna slova. Dotle kod Slovena ili uopšte nije bilo pismenosti (nego se pomagahu rabošima, pomoću crta i rezova), ili su se, prema području, upotrebljavala latinska i grčka pismena, podjednako nepogodna da izraze mnoge osobenosti slovenske fonetike. Konstantin s toga podešava za Slovene novu azbuku. U glavnom uzima i on grčko kurzivno pismo s nekoliko znakova iz njemu dobro poznatih istočnjačkih alfabeta, i stvara tako novo slovensko pismo zvano glagolicu. Jezik u Konstantinovim prevodima je slovenski južnomaćedonski dialekat, koji je i u docnijim prepisima X i XI veka zadržao svoje glavne crte.

U Moravskoj je carevo izaslanstvo, s Ćirilom i Metodijem, bilo vrlo usrdno primljeno i počelo je odmah s uspehom, da deluje, ali ne za dugo. Franci nisu mogli dozvoliti, da se jedan slovenski knez na njihovoj granici tako lako odmetne od njih i veže s Vizantijom, i s toga su protiv Rastislava upotrebili silu i nagnali ga na pokornost. Isto tako su uzeli energičan stav protiv novih propovednika i nemački sveštenici, koji su Moravsku smatrali svojim verskim područjem. Ćiril i Metodije morali su ići u Rim, da tamo objasne svoje delovanje. Ćiril (koji se tek u Rimu, pred samu smrt, zakaluđerio i dobio to ime) napravio je tamo lep utisak i dobio je odobrenje svog rada, ali ga lično nije mogao iskoristiti. Umro je 869. god. i sahranjen je s mnogo počasti u crkvi Sv. Klimenta, čije je mošti našao na Herzonu i preneo ih u Rim. Metodije, koji je u Rimu primio sveštenički čin, vratio se natrag, ali ne više u Moravsku, koja je bila u ratu s Nemcima, nego u Panoniju, knezu Kocelju. Papa je dozvolio slovensku službu; tražio je samo da se na misi apostol i evanđelje čitaju najpre latinski, pa onda slovenski. U Panoniji je Metodije razvio veliku aktivnost; radi nje je i postavljen za vrhovnog verskog poglavara panonske crkve. Ali radi nje je imao i neprilika. Nemačko sveštenstvo nerado je gledalo njegov rad u svojoj domeni i nije prezalo ni od vrlo oštrih mera da Metodija onemogući. On je bio zatvoren, odveden negde u Švabenland i fizički mučen. Spašen posredovanjem papinim, Metodije je morao ponovo preći u Moravsku, da tu i opet ne bude pošteđen od novih nezgoda. Šireći veru, prevodeći crkvi potrebne knjige, Metodije je ipak izdržao na svom opasnom mestu sve do svoje smrti, 885. god. Prema njemu su, u poslednje vreme, možda radi papinih zauzimanja, Nemci imali bar nekih obzira; ali kad je on umro protiv njegovih učenika diže se prava hajka. Gonjeni bez ikakve poštede, čak prodavani kao roblje, slovenski pratioci Metodijevi, kao i njegovi aktivniji učenici, moradoše za kratko vreme da napuste moravsko područje i da se spasavaju kako znaju.

Kao što su Moravci hteli, da se pomoću vizantiskih sveštenika zaštite od nemačkog uticaja u duhovnom životu, tako su isto hteli i Bugari da se pomoću germanskih sveštenika zaštite od suviše bliske Vizantije. U postupku jednih i drugih kao da ima veze. Možda je Vizantija svoju misiju u Moravsku i uputila onako rado, što je htela da na taj način odgovori Francuzima za veze s Bugarima. Same Bugare prisilila je Vizantija 864/4. god., jednim vojnim pohodom, da prekine počete veze. Sam bugarski vladar, Boris, primi hrišćanstvo i po kumu caru Mihajlu uze njegovo ime. Širenjem hrišćanstva Bugarska gubi svoj azijatski karakter, a širenjem slovenske pismenosti dobija postepeno slovensko obeležje. Pokušaji veza sa zapadom, sa Nemcima i papom Nikolom I, postavljeni su u Bugarskoj i posle pokrštavanja, ali ih je Vizantija uvek znala preseći na vreme.