Srbi su taj pogoršani stav osetili i, znajući da se za nj nije bilo nikakva konkretnog razloga u sadašnjosti, tumačili su ga tim, što su pretstavljali Austro-Ugarskoj smetnju za dalje prodiranje na Balkan. U Srbiji je vladalo opšte uverenje da Austro-Ugarska počinje od 1903. god. svoj period aktivističke politike u vezi sa neredima u Turskoj. Za to uverenje oni su nalazili oslonca u nekolikim činjenicama. Rusija i Austro-Ugarska, proglasivši se kao dve "najviše zainteresovane sile" na Balkanu, uzele su na sebe izradu programa i nadzor nad izvođenjem reforama u Maćedoniji i Staroj Srbiji. Saradnja balkanskih država za taj program nije tražena, iako se radilo o njihovim sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan značaj i za njih same. To se pravdalo obzirima prema Turskoj. Rusija i Austro-Ugarska išle su s početka dosta solidarno, iako se znalo da im motivi za tu saradnju behu potpuno suprotni i da njihov sporazum nije bio rezultat nikakve zajednice interesa.

Za Srbiju i Balkan uopšte bilo je od koristi, što se u pitanju reformne akcije u Turskoj javila ljubomora među samim velikim silama. Italija se osećala uvređenom, što su se Rusija i Austro-Ugarska oglasile kao dve "najviše zainteresovane sile" na Balkanu i što je ona bila obiđena, pa je to dala i osetiti. Engleska i Francuska podržavale su Italiju, vođene sumnjom da je Austro-Ugarska samo prethodnica Nemačke u velikom sistematskom širenju germanskog političkog i ekonomskog uticaja sve do Perziskog Zaliva. Nemačka javnost je bez ustručavanja govorila o vezi Hamburg-Bagdad, a nemačka vlada je od Turske dobila koncesiju za produženje njezine železničke pruge u Maloj Aziji sve do Bagdada, 5. marta 1903. Po reformnom planu rusko-austriskom na čelu reformne akcije imao je biti jedan turski generalni inspektor (na to mesto sultan je postavio Hilmi pašu), a uz nj po jedan civilni pretstavnik ruski i austriski. U oblasti, u koje su se imale uvesti reforme, postavila bi se naročito uvežbana žandarmerija, koju bi nadziravali oficiri velikih sila. Sile se nisu složile u tom, što bi bilo najprirodnije, da ti oficiri rade zajednički, nego je po austriskom zahtevu svakoj sili dodeljen po jedan rejon, gde su oficiri samo jedne sile radili nekontrolisano. Austrija je uspela i u tom, da se iz reforama izuzme ceo zapadne deo Kosovskog Vilajeta, sa prištinskim, pećskim i prizrenskim sandžakom, gde su Srbi bili teško ugroženi. A pri podeli rejona sa upornošću je tražila, da se baš njoj dodeli skopljanska oblast, i dobila je. Tako je ona, u stvari, opasala Srbiju u Sandžaku vojničkim garnizonima, a od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke žandarmeriskim oficirima u službi reformne akcije. Idući za austriskim primerom Italija je tražila i dobila bitoljsku oblast, a ostale sile istočne krajeve Bitoljskog i Solunski Vilajet. Sama je turska vlada predlagala reformnu akciju i u Albaniji, ali je to Austrija energično sprečila.

Austrija se doista spremala, videći da je Rusija ušla u rat s Japanom početkom 1904., koji ju je teško opteretio. Njena štampa je otvoreno pisala o mogućnosti ekspanzije prema Solunu, i to ne samo preko Sandžaka, nego i moravskom dolinom. U proleće 1904. izglasani su vladi i posebni krediti od 400.000.000 kruna. To je dalo povoda vladama velikih sila da se raspituju o namerama Beča i da stave izvesne svoje primedbe.

Iz Beča se uveravalo, da se austro-ugarska politika sumnjiči bez opravdanog razloga i da naročito Beograd širi uzbudljive vesti bez potrebe. Možda bi se doista tim uveravanjima više verovalo, da ona nisu htela sve da poriču i da, zbog toga, dolaze u očiglednu protivnost s činjenicama. Ako bi se možda i moglo poverovati, da Austro-Ugarska nije imala čisto osvajačkih namera, ne bi se, doista, nikako, i pri najblažoj oceni, moglo reći, da je njena akcija bila nesebična, kako su oni isto tako tvrdili. U balkanskoj politici bečka vlada nije bila nesebična nikad, sve od XVIII veka, i kadgod je trebala da je pravda ona je to i sama priznavala. To je, u ostalom, stvar sasvim razumljiva i potpuno u duhu mnogih država toga vremena u Evropi, koje su htele da vode politiku ekspanzije i naglašavaju i svoj položaj kao velike sile. Austriski postupci u ovoj reformnoj akciji 1902-4. god. ne mogu dobiti drugo obeležje sem to, da su bili diktovani prvenstveno vlastitim, sebičnim interesima. Radi njih, ona je u izvesnim momentima uzimala stav koji je bio prek i vrlo krut i koji je, kao u pitanju Kosovskog Vilajeta, isključivao svaki kompromis. Zar nije u opšte sumnjivo već i samo isticanje njenih posebnih interesa u Turskoj Carevini? Zar to isticanje ne znači u isti mah neku vrstu intabulacije u slučaju konkursa? Još 1901. god. govorio je lepo baron Maršal, nemački poslanik u Carigradu, kako austro-ugarska istočna politika pati od metode "mišljenja na glas"; taj se metod jasno osećao i ovog puta. U Beču se vrlo dobro znalo, zašto se u Evropi i u njegovom neposrednom susedstvu sumnjiči njegova politika, i da se htelo ta su se sumnjičenja mogla preseći jednim potezom.

Opasnost od držanja bečkog kabineta uputila je ovom prilikom na bliži sporazum najpre obe srpske države. U septembru 1903. god., prilikom sastanka u Carigradu srpskog poslanika na Porti Save Grujića i crnogorskog ministra Inostranih Dela Gavre Vukovića, našla su ta dva naša državnika, da je situacija na Balkanu "pogibeljna kako za naš narod u Turskoj, tako i za obije srpske države". Kad je Sava Grujić postao šef kabineta u Srbiji, a događaji na Balkanu počeli da bivaju sve zapleteniji i opasniji, uputio je 17. decembra 1903., po naredbi kneza Nikole, Gavro Vuković poziv srpskoj vladi, da Srbija i Crna Gora izrade što bliži sporazum za rad na Balkanu. "Austrija, mada je prividna, momentalna saveznica s Rusijom u pitanju našeg istoka čini ratne pripreme metodično, a u poslednje vrijeme i naglo. U našem susjestvu, u Boki Kotorskoj i Hercegovini, grade se razna utvrđenja. Načinjaju se strategiski putovi, čemu ne smeta zimska sezona. Snabdevaju se tvrđave ratnim materijalom i provizijom. Broj vojene snage takođe nagomilava se sistematično". "U ime opstanka obije srpske države ... da se dogovorimo o zajedničkoj akciji, jer rat izgleda neizbježan. Da se priugotovimo da sve žertve, koje od nas cijo srpski narod s pravom očekuje". Beogradska vlada je, prirodno, prihvatila tu sugestiju i počela pregovore.

Tih dana, 7. februara 1904. god. javio je crnogorski ministar Gavro Vuković knezu Nikoli sa Cetinja na Rijeku, gde se on u taj mah nalazio: "Sultan poručuje da je verovatno da će Austrija prodirati u Sandžak i dalje, pa veli da se nada u vašu pomoć". Zbog toga je, u toj opštoj usplahirenosti, u nacrt srpsko-crnogorskog saveza uneta i jedna naročita tačka, na koju su se brzo saglasile obe vlade. Ona je glasila: "Obe savezne države obavezuju se da će se usprotiviti zajednički svima silama i sredstvima, kojima raspolažu, protiv svake neprijateljske akcije ili izolirane okupacije, pa ma od koje strane one dolazile". Tendencija ovog sporazuma bila je, kako se jasno vidi u glavnom uperena protiv austro-ugarskih namera, ali je imala samo uslovan i čisto defanzivan karakter.

Prema saopštenjima Gavre Vukovića, ruska vlada, koja je bila obaveštena o ovim pregovorima, uložila je svoj protest na Cetinju i tražila je, da se ti pregovori odmah obustave, bojeći se očevidno težih komplikacija, ako Austro-Ugarska za njih sazna. Vuković je, veli, odbio taj ruski zahtev - nema nikakva traga o tom da li je on postavljen i Beogradu, - ali su pregovori posle toga dobili odmah mnogo sporiji tok.

Sem sa Crnom Gorom, Srbija je ušla u to vreme u bliže pregovore o savezu i sa Bugarskom. I u Sofiji se, posle izvesnog lutanja i neuspelih kombinacija s jednostranim iskorišćavanjem zapleta u Turskoj, počelo uviđati, da se razvijanjem tuđih političkih uticaja povodom reformne akcije u vilajetima Mađedonije i Stare Srbije balkansko pitanje sve više komplikuje i upućuje tako, da njegovo rešavanje može, u krajnjoj liniji, ispasti sasvim nepovoljno po težnje i interese balkanskih država. Imperijalistički prohtevi Dunavske Monarhije mogli su biti zadovoljeni vrlo lako na račun balkanskih naroda i država. Inicijativa za sklapanje jednog političkog sporazuma između Srbije i Bugarske potekla je početkom 1904. god. iz Sofije, iako je ranije sugestija za bliži sporazum bilo s obadve strane. Glavni pretstavnici bugarskih refolucionarnih organizacija, general Cončev i za njim Boris Sarafov, dolazili su početkom decembra 1903. godine lično u Beograd, na pregovore. Od početka 1904. god. naročito je Italija živo preporučivala bližu zajednicu između balkanskih država Srbije, Bugarske i Crne Gore kao neophodnog uslova da se može pred Evropom uspešno braniti načelo "Balkan balkanskim narodima" i da se tom zajednicom stvori ako ne još opasna, ali svakako ozbiljna brana protiv onih sila, koje bi imale svojih osvajačkih planova na tom poluostrvu. Neposredan povod za Bugare da to pitanje sami požure bilo je njihovo strahovanje od mogućeg ratnog zapleta s Turcima, neizvesnost opšteg položaja usled rusko-japanskog rata i zebnje od austriskih planova na Balkanu. Sam nemački poslanik iz Sofije izveštavao je u to vreme svoju vladu o bugarskom zaziranju od Austro-Ugarske.

Rezultat srpsko-bugarskih pregovora vođenih od februara do aprila u Beogradu bio je sporazum u ovim tačkama: da se uzajamno otvore granice za sve njihove proizvode; da se obe države staraju da im carinska politika prema drugim državama bude vođena jednako; i da teže da se takvim radom dođe do carinskog saveza. Sem toga bilo je još nekih odluka o sporazumu ekonomsko-administrativne prirode. U tajnom delu ugovora, potpisanog 30. marta 1904. u Beogradu, od većeg i načelnog značaja bile su prve tri tačke, koje su govorile: 1) da će Srbija i Bugarska pomagati, da se predložene reforme u pomenuta tri vilajeta izvedu, težeći da se iste reforme uvedu i u Jedrenskom Vilajetu; 2) da će se braniti "zajednički i svima silama i sredstvima, kojima raspolažu, protiv svakog pokušaja - ma od kuda ovaj dolazio - bio naperen protiv sadašnje teritorijalne celine i nezavisnosti njihovih država bio protiv sigurnosti i neprikosnovenosti njihovih vladajućih danas dinastija"; 3) isto tako će se usprotiviti "svima silama i sredstvima, kojima raspolažu svakoj neprijateljskoj akciji ili izoliranoj okupaciji u pomenuta gore četiri vilajeta, ma od koje države one dolazile."

Osećajući se isto tako ugroženom od Austro-Ugarske i Turska je, sa svoje strane, nudila savez Srbiji i Crnoj Gori dva puta tokom 1904. godine. Inicijativu je za to uzimao sam sultan lično.