Srpsko stanovništvo živelo je u glavnom po selima. Tu je bila njegova snaga i koren. U Crnoj Gori do 1878. god. nije bilo nijedne varoši, a u Bosni i Hercegovini samo je 19,92% pravoslavnog stanovništva živelo u gradovima. U Srbiji i Vojvodini taj je procenat bio nešto veći, a u Dalmaciji verovatno ravan onom u Bosni. Taj seoski elemenat bio je u Bosni pretežno kmet, u Južnoj Srbiji teško ugrožen od Turaka i Arnauta, a u Srbiji iscrpljivan od varoških zelenaša i kaišara. Izvesni socialni ekonomisti nalazili su, da je vidno opadanje sela i njegove zdrave snage, koje se osećalo od sredine XIX veka, rezultat rasturanja starih zadrugarskih zajednica. Ta je zajednica bila izraz naše patriarhalne sredine, koja je, u vreme robovanja, razvijala i čuvala osećanje solidarnosti i kult tradicije. Kao takva ona je bila stvaralačka i stožer narodne snage. Ali je u narodu, pritešnjenom i zloupotrebljavanom, već i ranije bilo bede i nevolje i revolta protiv poretka, koji se u glavnom obrtao protiv Turčina kao nosioca vlasti. Teške borbe Turaka s hrišćanima od XVII veka, koje su se prenosile duboko na Balkan, nisu dale smirivanje duhova i skućavanje, koje bi bilo prirodni zametak konzervatizma. Nesigurnost, lična i imovna, napravila je od našeg seljaka borca i hajduka, naročito u krajevima gde su uslovi za život bili i suviše teški. U Crnoj Gori četovanje je postalo jedna vrsta narodne privrede. Hajdučija je vladala u Šumadiji i XVIII i na početku XIX veka. S toga je seljak, koji je u drugim državama, obično prikovan za zemlju i pun konzervatizma, u našim zemljama bio lako pokretan i na mnogo strana isto tako lako spreman na akcije. Nema skoro naše oblasti u kojoj bi većina stanovništva bila čist starinac. Vojvodina je u ogromnom broju skup doseljenika, Šumadija je jedan veliki zbeg, Vojna Granica mahom uskok. I u Crnoj Gori, staroj i novoj bilo je mnogo dobeglica; Moraču su, to se zna, naselili u osetnom broju uskoci s raznih strana.

Uznemiravan i potresan naš seljak nije svuda mogao da pusti duboke korene u zemlju, ni da se upije u nju. Sem toga, na mnogo strana, i u raznim kombinacijama, on se bavio i stočarstvom koliko i zemljoradnjom; a stočari su, zna se, po prirodi svog zanimanja, više pokretan elemenat. S toga, i pod pritiskom nasilja i opasnosti, on je često napuštao stara ognjišta. Otud kod njega i u svojoj državi, u kojoj je knez Miloš pokazivao vrlo mnogo razumevanja za njegovo stanje, ima kod seljaka ako ne više stare nestabilnosti u velikom razmeru, a ono ipak izvesne sklonosti za pokrete. Posle je došla i težnja za gradskim životom. Senjski momci u raznim zanimanjima silaze u gradove, u koje se slivaju i seoske gazde i izvesne zanatlije. Iako stanovništvo naših gradova sve do pred kraj XIX veka nije bilo, u svima našim oblastima, nigde mnogobrojno, ono je, ipak, izvlačilo iz sela velik broj lica i zanavljalo i popunjavalo svoje redove. Ta generacija, koja nije bila ni seljak ni varošanin, bila je često opasan elemenat naše malograđanske kulture. Izišao je iz reda seljaka i njegovih patriarhalnih i moralno strožih shvatanja, a nije još bio ušao u izvesne tradicije građanske civilizacije. S toga je često upadao u oči ne samo izvesnom prostotom, koja može biti i simpatična, nego izvesnom presnošću i murdarlukom, koje su prostotu prikrivale ili htele prekriti surovošću ili geačenjem.

U samoj varoši na pomolu su bile izvesne krize, duhovne i materialne. Izvesni zanati propadali su iz dana u dan potiskivani fabričkim proizvodima, isto kao i domaća proizvodnja. Ljudima nije bilo lako stvoriti nove orientacije. Kreditna politika države još nije postojala, a privatna lica i ustanove, kao grabljivice, iskorišćavali su nevolje pojedinaca i staleža. Primeri cincarskih i jevrejskih trgovaca, koji su znali da stvaraju konjukture i da se njima koriste, izazvali su prohteve i kod naših ljudi i izradili su jedan čaršiski moral koji je pre svega i iznad svega stavljao lični interes. Pojedinci, čestiti i voljni za požrtvovanje, javljali su se i u takvoj sredini i imali su ponekad i istinskih humanih osećanja, i služili su kao glas savesti, ali nisu mogli da mnogo izmene opšti proces kapitalistički nastrojene sredine.

Mlada srpska inteligencija još je bila malobrojna. Njen veći deo odlazio je u državnu službu i bio manje-više zavisan od režima. Slobodnih profesija bilo je sve do kraja XIX veka vrlo malo; jedino se bio digao advokatski red. Ali taj nije uživao dobar glas. Romani Jakova Ignjatovića, koji prikazuju opadanje Vojvodine i njegove Sent Andrije, puni su izraza narodnog neraspoloženja prema "fiškalima". Sama reč dobila je vremenom značenje s izvesnom ne baš pohvalnom primesom. U srbijanski ustav od 1869. god. unesena je odluka, da advokati ne mogu biti narodni poslanici. Najveći deo naše inteligencije pripadao je omladinskom pokretu i nalazio se u redovima liberala. Izvesni njihovi vođi odlazili su u izvesne preteranosti i nisu dovoljno računali sa stvarnim stanjem, u kom se naš narod nalazio, ni sa raspoloženjima koja su u njemu vladala. Nekoliko novosadskih i beogradskih intelektualaca govorilo je o republici u vreme, kad ni četvoran deo našeg naroda nije bio oslobođen i kad su krutom rukom stezali narodnu gušu apsolutiste iz Beča i Carigrada. I druge neke od njihovih ideja bile su toga roda i sazrelosti. Ti naši intelektualci bili su inače, kao vaspitanici više nemačkih nego francuskih škola, nosioci ideje narodnog ujedinjenja. Oni su izrađivali tip Srbina, upravo Srbende, kao slobodara, koji ima da se sav žrtvuje za veličinu i pobedu srpske stvari. Njihov patriotizam bio je iskren, ali više verbalan. Trošio se na besedama i u zdravicama. Naš romantizam patio je vidno od toga, što je negovao kult reči nego kult dela i što je, kao u poeziji, zalivao rodoljublje alkoholom. Za celo vreme od 1858. god. pa sve do srpsko-turskog rata taj romantičarski naraštaj inteligencije nije učinio nijednog patriotskog podviga od istinskog pregalaštva; u ustancima i borbama oni učestvuju, s malim izuzetcima, samo s pesmama. A kad su počele prave i teške borbe od tih bezbrojnih ratnih kliktaša u borbu ih je ušlo jedva toliko, da bi se dali na prste prebrojati. Izostali su čak i oni, koji nisu morali ići na bojno polje, nego koji bi mogli biti od koristi na drugim položajima. Čak ni čuveni pesnik Zmaj nije ušao ni u lekare dobrovoljce, da druge manje i beznačajnije i ne pominjemo.

Šezdesetih godina javljaju se u Srbiji prvi omladinci s novim shvatanjima, čiji će se uticaj osetiti jako već početkom sedamdesetih godina. To su naši prvi socialisti, vaspitavani delom u Rusiji, u idejama Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova, a delom u Cirihu, u krugu Bakunjinovom. Njihov je glavni pretstavnik mladi Svetozar Marković (1846-1875), koji je od 1866. god. proveo na studijama u Petrogradu. Od 1868. god. on počinje oštru borbu protiv liberalnog režima u Srbiji, koji je imao dosta reakcionarnih osobina, kao i protiv omladinskog verbalizma. Marković je bio i suviše mlad, da bi mogao izraditi svoj originalni pogled na svet i da bi mogao dovoljno pouzdano oceniti šta se od tuđih sistema i teorija može s uspehom nakalimiti na našu sredinu. Socialističke i čisto komunističke teorije nisu se mogle presaditi u ondašnju Srbiju, koja je bila skroz seljačka, sa malim posedom i sa ogromnom privrženošću za sopstvenost, i u kojoj fabričko radništvo skoro nije ni postojalo. S toga Markovićevi praktični ogledi nemaju uspeha. Ali je njegova akcija donela ipak velik i čak neočekivan plod. Najpre zbog buđenja samosvesti kod seljaka kao društvenog činioca, zatim zbog slobodarskih ideja i zbog opozicija režimu koji se držao samo čaršije i seoskih gazda, a koji nije ni hteo ni razumeo da se približi seljaku. U Cirihu se tad vaspitavalo, s njim zajedno, nekoliko mladih Srba, među kojima Nikola Pašić, Pera Velimirović, Mita Rakić i dr. Iako iz istog kruga, Pašić (rođ. 1845. god.) je bio u svojim shvatanjima mnogo realniji. Njemu, u glavnom, pripada zasluga što je teoretičarski pokret Markovićev preobrazio u pretežno političku akciju. Ta je akcija imala s početka jasnu crvenu boju, ali je bila vešto saobražena političkom duhu naše sredine i dala mu je praktične i neposredne ciljeve. Trebalo je rušiti režim pandurskog sistema, dići seljaka, uprostiti upravu, i omogućiti najširim krugovima učešće u javnom životu putem opštinskih i drugih samouprava i putem ustavnosti. Reč samouprava postaje krilatica novog pokreta; tim će se imenom nazvati i prvi njegov organ. Već u Cirihu Marković je govorio, da u Srbiji treba izvoditi radikalne reforme i stvarati radikalnu partiju; Pašić je to, kao njegov saradnik, izveo konačno u delo. Sam Marković se pred kraj života bio pokolebao i spremao se, po proučavanju J. Skerlića, da ceo rad postavi na nove osnove, "u smislu propagande opštih demokratskih ideja, ustavnosti i narodne samouprave, sa daljom mišlju proširenja zadružne i opštinske svojine na srpskom selu." On postaje borac za demokratiju i narodni suverenitet. U nacionalnom pogledu on je težio za oslobođenjem porobljenih Srba, jer ne može biti opšteg bratstva i slobode svih ljudi, dok ima povlašćenih i podvlašćenih nacija. S toga je učestvovao u radu na pripremanju ustanka u srpskim oblastima Turske. U Vojvodini, on je sam govorio, bio mu je bliži Svetozar Miletić, nego "tamošnja socijalistička partija s njenim uzanim programom."