Izvesne teškoće zadade Selimu nova hrišćanska liga. Mladi španski kralj Filip II (od 1558. god.), vaspitan strogo katolički, završio je dugi rat s Francuzima i počeo je borbe s Turcima, da bi suzbio njihov uticaj u Sredozemnom Moru. Turci su, međutim, želeli da u njemu osiguraju svoju prevlast. Iako su 1565. god. bili odbijeni s Malte, oni su nastavljali s osvajanjem novih baza. Poseli su grčka ostrva Hios i Naksos, a 1570. god. zatražili su od Mlečana Kipar. Mlečani odbiše taj zahtev i obratiše se u isti mah hrišćanskom svetu za pomoć. Posredovanjem pape Pija V sklopljena je 20. maja 1571. nova Sveta Liga, u koju, sem kurije, uđoše Mleci, Đenova, Malta i Španija. Turci su za to vreme doplovili u Jadransko More i osvojili Ulcinj, Bar i Budvu, pa su ušli i u Boku Kotorsku. Izvesni odredi njihove flote doprli su sve do Zadra. Na glas da je protiv njih krenula velika hrišćanska flota Turci se povukoše. Kod Lepanta, 7. oktobra 1571., odneli su hrišćani sjajnu pobedu. Ali nisu uspeli da je iskoriste. Među saveznicima, po staroj praksi, nije bilo dovoljno poverenja, a ni zimsko doba nije bilo povoljno za akcije na moru. No i bez toga taj poraz turske flote nije mogao imati težih posledica za Turke, čija je snaga na kopnu ostala netaknuta i daleko nadmoćnija. Zahvaljujući papi i Filipu II, koji su imali razumevanja za njegov položaj, Dubrovnik je i u ovom ratu ostao neutralan i pošteđen, na veliko nezadovoljstvo Mlečana, koji su gledali da ga se kako bilo dočepaju. To, pa neiskorišćavanje pobede i nepoverenje prema Špancima opredelilo je Mlečane, da u proleće 1573. sklope separatni mir s Turcima. S njihovim izlaskom rasturila se i cela liga.

Svi naši zapisi toga vremena, svi bez razlike, beleže teško stanje hrišćana i turska nasilja. Toj nevolji pridružila se još i glad. "Od Soluna so vožahu te menjahu za žito, merom koliko žita toliko soli." U 1574. god. pominju se prvi put u većoj meri i arnautski zulumi u Peći, Đakovici, Prizrenu i Skadru. "Dve hiljade hrišćana okolo ovih varoši isekoše." Razumljivo je s toga, što je kod našeg sveta, u vezi sa svim tim, počelo jačati neraspoloženje protiv Turaka, i što su naši ljudi i u unutrašnjosti Turske počeli poklanjati pažnju izvesnim tuđim agitacijama.

Austrija nije učestvovala u Svetoj Lizi; formalno je između nje i Turske vladao mir. U stvari, na granicama je uvek bilo manjih i većih čarkanja. Naročito su bile česte borbe na granici Hrvatske i Bosne za vreme Ferhat-paše Sokolovića. To je bio borben i silan čovek, koji se istakao kao kliški sandžak-beg. Odatle je premešten u Bosnu. "Kad je ulazio u Travnik", piše Safet-beg Bašagić, "pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima". God. 1575. on je razbio austriskog generala Auersperga i zarobio mu sina. Od otkupnine za tog roba, koja je, po pričanju, iznosila neverovatnu sumu od 30.000 dukata ferhat je podigao sjajnu džamiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja i danas postoji. On je uopšte digao taj grad, koji je, istina, postojao i ranije, ali kome je on dao novi značaj. Da bi bio bliži granici Ferhat je tu preneo iz Travnika sedište bosanskog sandžaka (1580. god.) i znatno doprineo, da se razvija banjalučki Donji Šeher. Podigao je i grad na Vrbasu, da bi se lakše branilo novo naselje, kome je poklonio punu pažnju i svoja bogata sredstva. Ferhat je znatno proširio bosansko područje na Krajini, osvojivši čitav niz graničnih gradova, kao Kladušu, Bužim, Cazin, Ostrožac i dr. Samo mu je i dalje prkosio tvrdi Bihać. Za tolike uspehe Ferhat je postao prvi begler-beg bosanski, pa je potom 1588. god. bio unapređen i za budimskog pašu. Tamo ga je 1590. god. mučki ubio jedan rob. Nasilnom smrću završio je u istom gradu i njegov prethodnik Mustafa-paša Sokolović, a iz potaje je ubijen 1579. god., i najveći Sokolović, nosilac turske politike za četvrt veka, Mehmed-paša, veliki vezir triju sultana, Sulejmana, Selima II i Murata III.

Austrija je, prema turskom prodiranju, koje se sve više primicalo njenim starim granicama, spremala posebnu organizaciju odbrane. Prvi pojas gradova, koje njena vojska beše posela da sprečava Turke, Jajce, Knin, Skradin bio je davno pao; Turci su prešli i Krupu i Ostrožac; njihove čete ugrožavale su ne više liniju Une, nego ceo sliv Kupe i Korane. Nadvojvoda Karlo, kome je bila poverena odbrana južnih austriskih oblasti, poče 1579. god. zidati novi tvrdi grad Karlovac kao uporište nove Vojne Granice. Taj ceo granični pojas izradio je vrlo brzu obaveštajnu službu pomoću ljudi i signala; u njemu je podignuto nekoliko karaula, vojničkih čardaka i utvrđenja; a na celom području organizovana je stalna vojnička pripravnost. Uprava je predata potpuno u vojničke ruke, koji su bili jedini gospodari na tom terenu. Službeni jezik bio je nemački; s njim i dobar deo celog vaspitanja. Uz stalne vojničke garnizone službu su vršili i tamošnji stanovnici, "graničari", "ljudi sa karaula", u većini doseljeni Srbi, koji su bili oslobođeni od svih poreza, ali koji su za to od 16-60 godina smatrani kao vojni obveznici. Ranije hrvatsko stanovništvo sa domaćim plemstvom povlačilo se većim delom ispred Turaka na sever, ali se izvestan deo uklanjao ne mogući da izdrži prevlast i režim austriske vojske i nemačkih oficira. Njihova imanja i zemlje posedali su srpski doseljenici.

Austriski car Rudolf bio je 1592. god. zaključio mir s Turcima na osam godina, verujući da će se on i održati. Na Porti, međutim, raspoloženje je bilo skroz ratoborno. Htelo se, da se ratom zaposli vojska, naročito janičari, koji su sve više uzimali maha i postojali nedisciplinovani, i da se jednim velikim uspehom digne ponovo ugled sultana. Iz Carigrada je bio dan mig bosanskom paši, ratobornom poturčenjaku iz Hercegovine, Hasan-paši Predojeviću, da nesmetano nastavlja prodiranje prema Hrvatskoj. Njemu je pošlo za rukom, da u leto 1592. osvoji Bihać i da zada još nekoliko udaraca hrišćanima na toj strani. Ali kad je iduće godine ponovio ofanzivu pretrpeo je kod Siska strahovit poraz. Sam je zaglavio u reci Kupi, a s njim je propao veliki broj odličnih turskih junaka. Taj poraz uzela je Turska kao povod da Austriji i formalno objavi rat. Za glavnog zapovednika turske vojske bi postavljen veliki vezir Sinan paša, čovek koji je najviše gurao u taj rat i bio vrlo bezobziran.