Isto tako odlučnu pobedu behu izvojevale i Sigismundove pristalice u Primorju. Kad je video neuspeh svoje stranke kralj Ladislav se odluči da digne ruke od dalje aktivnosti na ovoj strani i da svoja "prava" ustupi, odnosno proda, drugima. Samo je, da bi isterao veću cenu, počeo življu akciju sa svojom flotom. Posle dužih pregovora on je 9. jula 1409. prodao Mlecima za 100.000 dukata svoje posede u Dalmaciji i svoja prava na tu zemlju. Napustio je tako sve prijatelje i saradnike, koji su se zbog njega izlagali teškim krizama, i sa potpunim neuspehom likvidirao je svoju balkansku politiku, koja je znatno iscrpla snagu naših ljudi i država u borbi od četvrt veka i mnogo doprinosila slabljenju njihove otporne snage prema Turcima.

Za to vreme nije ni Srbija bila pošteđena od potresa, samo što oni nisu poticali od spoljašnjih neprijatelja nego zbog unutrašnjeg razdora. Kneginja Milica, u kaluđerstvu prozvata Evgenija i posle u velikoj skimi Jevrosima, umrla je 11. novembra 1405. i sahranjena je u njenoj ukusnoj zadužbini Ljubostinji, koju je zidao popularni neimar Rade Borović. Kao dobra majka ona je znala da utišava sukobe koji su izbijali između njenih sinova, Stevana i Vuka, i da mlađega Vuka odvraća od naglih koraka i zlih nauma. Posle njene smrti osetilo se brzo da se izgubio njen autoritet i blagotvorni pomirljivi duh. Vuk se ponovo razišao s bratom, tražeći za sebe polovinu države. Pomagali su ga sestra Mara Brankovićka i sin joj Đurađ kojima Stevan beše oduzeo nešto zemlje oko Sitnice, a prihvatili su ga odmah Turci, koji su hteli da oslabe Stevana i suzbiju njegovu mađarofilsku politiku. Vuk je lično otišao kod Bajazitova naslednika Sulejmana i sa turskom vojskom krenuo na brata. Tursku vojsku vodio je najiskusniji turski vojskovođa toga vremena, stari Evrenos-beg, pobeditelj Srba na Marici.

U jednoj svojoj povelji iz 1406. god. beše se Stevan, s izvesnim ponosom, pohvalio, kako ga Bog "prevede od pokornosti na slobodu i od manjeg prestola na viši". Oslobođen izvesno vreme od pritiska Turaka, obogaćen dobitkom Mačve, Beograda i oblasti južno od Kopaonika, sa lepim prihodima iz bogatih rudnika, on je bio upravo počeo da sređuje Srbiju i da joj zalečuje rane. Posle sloma Ugarske on je bio nada i utočište boljeg dela Bugarske i ostale slovenske kaluđerske inteligencije; na njegov dvor su dobegavali obeskućeni bugarski prinčevi. On je sam, ljubitelj knjige i prosvećenosti, "novi Ptolemej", kako su ga zvali neki obrazovani savremenici, bio čovek s književnim smislom. Njegovo Slovo ljubavi ide u vrlo dobre spise naše stare književnosti. Manastir Manasija, lepa njegova zadužbina, očuvana sve do danas, nekad pravi grad sa jakim bedemima i odbranbenim kulama, zidana 1407-1418. god., postala je središte takozvane resavske škole, koja je, u tradiciji pokreta bugarskog patriarha Jevtimija, tražila reviziju starih prevoda bogoslužbenih i drugih spisa, izvodila reformu pravopisa, i poticala novu književnu aktivnost. U njegovoj zemlji, tada, napisana je prva slovenska gramatika, pretenciozna, složena, nedovoljno orginalna, ali podesna kao početak za dalji rad. Iz Srbije taj se pokret preneo u Rumuniju i posle u Rusiju. U Rumuniju i Rusiju prodiru i naši književni spisi i vrše tamo osetan uticaj. Rumunska crkvena arhitektura pokazuje više nego jedan ili dva uticaja srpske moravske škole; čitavi njihovi manastiri, kao Kozja na primer, proste su kopije naših. Naš monah Nikodin Grčić postaje krupna ličnost i rumunske kulturne historije, skoro ne manje nego naše.

Taj lepi i korisni polet imao je da omete ovaj bratski napadaj pod turskim zastavama. Konstantin Filozof s bolom priča o pustošenju zemlje i pometenosti među stanovništvom. Stevan je ostao osamljen i nije mogao zaustaviti Turke, koji su prodrli do blizu Beograda. Mir je sklopljen 1409. god. samo tako, što je Stevan odelio Vuku južnu polovinu Srbije sa Kruševcem, a sebi zadržao severnu. Bogate prihode Novog Brda delili su po pola. Vuk je, zajedno s Brankovićima, priznao tursku vrhovnu vlast, a Stevan je ostao i dalje na svojoj liniji držeći se uz Mađare.

Srećom, ova podvojenost nije dugo trajala. Sultan Sulejman beše pravi saroš, strasno odat piću i u izvesnim časovima potpuno neuračunljiv. Hoteći da proširi svoju moć i u Maloj Aziji došao je u sukob i s braćom Muhamedom, zvanim Kiridžijom i Kriščijom, i Musom, koji behu uspeli, da, iza Tamerlanove smrti, prilično uspostave pokolebanu tursku vlast. Braća prenesoše brzo borbu u Evropu. Musa, s pomoću Vlaha, savlada Sulejmanovu vojsku i u februaru 1410. kod Jambola i pozva i despota u borbu. Stevan nije imao razloga da štedi lanjskog protivnika i uputio je svog vojvodu Vitka, da pomogne Musu. Vitko je s Musom sklopio i pismen sporazum, da ta saradnja ne ostane bez nagrade. Musin uspeh beše pokolebao i Vuka i Đurđa, te i oni pređoše na njegovu stranu. Sva saveznička vojska stiže pod Carigrad, gde je imala da se bije odlučna borba. Pred grčku prestonicu došlo se s toga, što je car Manojlo bio uz Sulejmana i tako izazvao kretanje saveznika u tom pravcu. Pred samu borbu nestalni Vuk pređe Sulejmanu i duboko tim uvredi i ozlojedi Musu, koji ga oglasi kao izdajnika. Na Vidov dan 1410., u oštroj borbi, Sulejman potuče Musu i njegove drugove. Čini se, da se naši ljudi nisu mnogo zalagali i da su održavali neke veze s Grcima. Car Manojlo je, odmah posle borbe, poslao svoje lađe po Stevana i ovaj je svratio u Carigrad, gde je i opet bio vrlo ljubazno dočekan. Odatle je lađom otišao u Vlašku, pa, opremljen od vojvode Mirče, stigao u Srbiju. Sulejman je za to vreme uputio Vuka u Srbiju, da uzme vlast nad celom zemljom. Ali ni Musa nije mirovao. On je u Trakiji, oko Marice, prikupljao ostatke svoje vojske i nove pristalice. Obavešten o Vukovom povratku, Musa mu je, da se osveti, spremio zasedu. Blizu Filipopolja, 4. jula, Vuk i Lazar Branković behu uhvaćeni i domalo pobijeni. Vojska Sulejmanova, zajedno sa Đurđem Brankovićem, stiže dockan da ih spase. Ona je uspela samo toliko, da je ponovo, nedaleko od Jedrena, 11. jula, potukla i novu Musinu vojsku. Sulejman je dozvolio Đurđu, da za osvetu spali ceo Filipopolj.